206 KOSTIJU

4. DIO

KOLTON

Nema dalje, znači... koji ludi dan!

Ovako ludo mi nije ni kad se napušim...

Hvala Bogu, sve je relativno dobro završilo. Onaj nazovimo to sporazum s Adamom me malčice umirio i napokon mogu skloniti misli s njega i Leone.

Barem se nadam da mogu skloniti misli. S njega.

Treba uvesti ljestvicu zvanu „koliko si napaljen od jedan do Kolton".

Mada siguran sam da još puno ljudi na ovoj planeti ima slabost prema zgodnima, plavokosima i visokima.

Pravit ćemo se barem na trenutak da to nije totalno ludo i da u mom slučaju to nije dečko moje sestre...

No dobro, vjerojatno će me proći to kao i svaki put do sada. Obično kada se tako napalim na nekoga prođe me kroz dva-tri dana ako ga ne dobijem. A bome i ako ga dobijem. Prema tome, uskoro će moje bolesne i slatke maštarije o Adamu biti veliki zaborav te će on za mene isključivo biti dečko moje sestre.

Zvuči moguće?

Zadržat ću odgovor za sebe, a sada idemo na ono najvažnije od svega. Dolazi mi moja ekipa s novom dobavom vutre. Tare upravo utjeruje svoj bicikl u dvorište, on uvijek stigne prije ono dvoje luđaka. Vjerojatno zato što se oni žvale ili jebu prije svake probe. Ili oboje. Nisam dovoljno upoznat s tom informacijom. Na svu sreću.

„I kako je prošao dejt s onim likom i tvojom sestrom?"

Upita me čim zakorači u prostoriju sa istim onim raspoloženjem od jutros. Zajebantskim. Pa to je čisti opis njega. Ima nekog šarma u tome, priznajem.

„Dobro ako to uopće možemo nazvati dejtom. Na dejt se ide kada želiš nekog kresnuti, a ne ovo sranje..."

Duboko uzdahnem vadeći iz vrećice grickalice i piće koje sam kupio za večerašnju probu. Ako se mene pita, nema ništa bolje od okupljanja našeg benda u mojoj garaži. Zapravo, to je nekad bila garaža, a ja sam je pretvorio u prostor za probe. Ipak to zovemo garažom, onako iz milja. Tare se udobno izvalio na kauč i ne skida pogled s mene. Ne bih rekao da me odmjerava, više procjenjuje.

„Nisi ljut."

Zaključi ravnim tonom napola začuđeno. Zar da ovakav chiller poput mene bude neraspoložen ili ne daj Bože ljut?

„Zašto bih bio ljut?"

Upitam ga smještajući se kraj njega na kauč. Gledamo se direkt u oči dok čekam njegov odgovor. Nije valjda očekivao da ću sjeći vene jer je Leona dovela svog super zgodnog jebača u našu kuću?

„Pa šta ja znam... jutros si bio malo napet. Mislio sam da će se to još više pogoršati nakon što upoznaš lika."

Dobro, priznajem, isprva sam se htio baciti pod tramvaj koliko sam se napizdio, ali sada... čovječe, pa ja garantiram da on neće izdržati s Leonom ni dva tjedna. Ako će ga itko potjerati, to će biti ona. Ja svoje prstiće uopće neću morati uprljati.

„Znači, lik je okej?"

Kimnem glavom kroz smiješak što još više pobudi iznenađenje na njegovom licu. Ne da je okej, nego grmi, brate... dao bih bubreg da me iskida.

„Da vidiš kako sam ga izrešetao pitanjima... Leona je poludila. Mislim da više ne razgovaramo, cijeli dan mi se nije obratila."

Kažem kroz blagi cerek, ali zapravo mi nije nimalo drago što je ispalo tako. Jednostavno sam morao to učiniti. Znao sam da ću se ponašati prema njemu kao prema neprijatelju ili da ću skočiti na njega k'o napaljeno pseto usred restorana. Naravno da sam izabrao onu prvu opciju koliko god mi se više sviđala druga. Nekako sam našao način da svu napaljenost koju sam osjećao pretvorim u nelagodu i netrpeljivost. Kako, ne znam ni ja sam... bilo ga je također zanimljivo promatrati kako se vrpolji jer misli da ga mrzim, a zapravo... pa jasno je što bih ja s njim.