Miracles are possible

Trideset i četvrto poglavlje

Bilo joj je teško da prihvati sve činjenice. Nije mogla da veruje da su je svi ljudi do kojih je njoj stalo izdali.

Kako su mogli? Premotavala je sve što je znala o njima.

O Bastianu i Lei, o Gaby... o Dimitriju... Shvatila je da je moguće da su stvari koje joj je majka pričala tačne, ali je odbijala da veruje u to.

Nije želela da misli kako bi mogli da foliraju da su joj prijatelji. Da foliraju da brinu za nju. Da je vole.

Teška srca, majka joj je pokazala dokaze. Bili su to nesumnjivo Dimitrijevi papiri. Njegove lične beleške. Prepoznala bi taj rukopis bilo gde.

Čitala je i čitala. Nije mogla da veruje. Kopao je i kopao, sve do trenutka kada nije bio siguran da je našao pravu osobu.

Ona je bila predmet njegovog istraživanja. Ona je bila njegovo zamorče.

Čitala je sve dok joj se reči nisu urezale u mozak, a papir postao nečitljiv od potoka suza koje su ga natopile. Bilo je teško poverovati da je čovek koga voli takav glumac.

U glavi su joj se poput nemog filma premotavali svi njihvi zajednički trenuci. Emocije koje je osetila... poverovati da su bile iluzija, plod njene mašte, bilo je razarajuće.

Ali nepobitni dokazi su bili pred njom. Majka je počela da joj objašnjava kako je došla do tih papira jer ih je Dimitri podnosio kao izveštaje Sparksici, ali nije mogla to da sluša.

Nije želela da sluša, niti joj je bila neophodna ta informacija. Želela je samo malo mira.

Imala je vremena da proučava sve podatke što je mama našla. Od proročanstva i raznih verovanja, pa do konkretnih podataka. Bilo bi to vrlo interesantno da se nije radilo o njoj.

Pokušavala je da se distancira i sve pogleda iz daljine, ali nije mogla.

Oni su je izdali. Imala je šansu da se osveti, da im vrati milo za drago, ali da nije njenog oca, nikada ne bi to uradila.

Pustila bi da im i to prođe i počela iznova, ali sada nije mogla.

Trenutno je tu bio još jedan u nizu od majkinih saradnika.

Uglavnom su izgledali ljigavo i čudno, mada ju je ona uopzorila na to. Čim su stigli, dala joj je mali ritualni nož, da ga ima uz sebe, za slučaj bilo kakvog napada.

Anu je on najviše podsećao na džepne nožiće koje je viđala na Zemlji, samo je bio pun ukrasa i kojekakvih simbola, ali s obzirom na to da nije imala svoje moći u ovoj ravni, nije odbijala bilo kakav vid odbrane koji bi joj poslužio. Nadala se da joj neće zatrebati.

Konačno se okrenula i naslonila na zid. Zabacila je ramena i sa mnogo više samopouzdanja, nego što ga je stvarno osećala, rekla:

„Razumela sam sve. Kada krećemo?" Pomalo oholo je upitala, pogledavši čoveka ispred sebe.

Čovek je bio relativan pojam. Ovo stvorenje je bilo neka čudna forma čovekolikog bića.

Koža mu je bila maslinasto zelene boje i više je ličila na krljušti, nego na kožu. Ramena su mu bila povijena i sav je delovao ponizno, ali pogled ga je odavao.

Iz njega je izbijalo nešto zloslutno i zato nije želela da mu dopusti da vidi njen strah i nedoumice.

Majka ju je upozorila da su Tragači prevrtljivi i čudnog izgleda, pa se nije iznenadila.

Oni su bili skupljači. Imali su svoje grupe koje lutaju po Beta svetu i nailaze na razne stvari i skupljaju ih.

Takođe su radili i po „narudžbi", kako je to Ana videla. Ti im nešto tražiš, a onda oni to traže dok ne nađu.