Miracles are possible

Dvadeset deveto poglavlje

Ćao drugari, nadam se da ste se lepo proveli za praznike i makar malo odmorili. Stvarno mi je žao što sam napravila ovoliku pauzu između poglavlja, nisam to tako planirala, ali nešto glava nije htela da sarađuje sa prstima. Nadam se da niste zaboravili Dimitrija i Anu :) sada imate jedno malo duže poglavlje kao iskupljenje za čekanje i malu nagradu za 6k pregleda. Hvala vam na svemu! Šaljem vam puno poljubaca! Uživajte :*

Ovoga puta živosan je delovao poptuno drugačije nego do sada.

Nije mogla da kaže da je baš neki ekspert kada su živosnovi u pitanju, ali do sada su uvek delovali nekako stihijski, prazno, uz evidentnu opasnost.

Ovoga puta nije znala šta treba da gleda.

Od čega treba da se plaši.

Nalazila se na obali mora. Bar je delovalo kao more, s ozirom da je bila ogromna, nepregledna voda duž celog horizonta.

Dan je bio lep, sunce je sijalo i kao da je obećavalo neki mir i zaštitu od bilo kakvih nedaća.

Plaža je bila kamenita. Ana je mogla da oseti svaki kamenčić dok je hodala, ali nije osećala bol ili bilo kakav ubod, a kamenčići su bili prijatno topli. Uvek je volela kamenčiće. Refleksno je gledala, tražeći neki koji bi joj privukao pažnju za njenu kolekciju, ali većinom su to bili obični beli kamenčići.

Nedaleko od plaže je bio ulaz u veliku borovu šumu. Borovi su bili visoki i tamni, poput kakvih stražara, a miris mora i miris borovine su se preplitali, stvarajući osećaj svežine i snage.

Miris koji ju je podsećao na nešto. Na nekog. Osmehnula se sama za sebe, iako je još uvek bila nepoverljiva prema mirnoći koja ju je okruživala.

Šetala je po plaži, oprezna. Očekujući nešto. Očekujući neku vrstu napada. Navikla se da u živosnovima mora biti oprezna, da očekuje neočekivano.

Vetar je postajao jači, a miris soli joj je ispunio nozdrve. Nebo je i dalje bilo vedro i plavo, ali vazduh je postao hladan i vlažan. Trebalo joj je par trenutaka da vidi da vetar dolazi sa vode, da zbog toga kapljice prožimaju vazduh.

Sve nemilosrdniji, vetar je počeo da joj otežava kretanje. Počeo je da podiže sitno kamenje koje je kovitlalo oko nje.

Mrštila se, ne shvatajući poentu svega ovoga. Nije bila u neposrednoj opasnosti, a osećala je da sledi nešto, samo nije bila sigurna šta, to ju je izuzetno frustriralo. Kao da je nešto svrbi, ali nikako ne može da se počeše.

Osetila je prisustvo, pre nego što je čula glas... zapravo smeh. Zlokoban smeh, koji je propratio svaki njen dosadašnji živosan, ali sada je bio nekako šupalj. Kao da ga čuje iz bunara, ili tome slično. Nije bilo pravog smeha, nije čula glas, ali je osećala nečije prisustvo oko sebe.

Vetar nije posustajao, a ona je shvatala da je ovoga puta to njena kazna.

Kao da svaki put kada dobijem jednu moć, oni me napadnu sa njenom suprotnošću. Kada sam dobila moć vode, progonila me vatra, kada sam dobila vatru, umalo su me udavili, a sada je na red došao vazduh.

Kao da joj je zbog svesti o tome što treba da je snađe, postalo lakše, odjednom strah više nije imao uticaj na nju.

Želala je da dočeka ono što joj sleduje i da izađe kao pobednik. Nije imala nameru da odustane, ni sada, ni nikada.

Talasi su postajali sve veći i veći, a nadolazeća bura je pretila da je potopi. Već je bila mokra, kamenčići su joj se neprijatno zabijali u kožu, ali i dalje nije bilo straha.

„Ne bojim te se!“ Viknula je, a vetar je nosio njen glas. „Čuješ li me?! Ne bojim se! Neću da bežim od tebe kukavice! Pojavi se! Prikaži se ako si tako moćan!“ Vikala je, jedva odolevajući naletima vetra, koji ju je gurao ka šumi.