Miracles are possible

Deseto poglavlje

Od kako se probudila, malo pre svanuća, nije više mogla da se uspava.

„Plakala si."

„Udarila sam o zid, kada sam pokušala da izađem kroz prozor, bolelo me."

Laž je bila mehanička, nije ni razmišljala o tome, nije to htela da kaže. Samo joj je izletelo.

Dimitri ju je sumnjičavo gledao.

Znao je da ona nije tip koji olako plače, pogotovo ne zbog fizičkih povreda.

Lično joj je, doduše nenamerno, naneo nekolicinu i znao je kako reaguje na fizičku bol. Bio je ubeđen da je ovo nešto drugo.

„Pričao sam sa direktorkom sinoć." Promenio je temu.

Ana ga je pogledala u oči.

„Možda mi dozvoli da ti budem pomoćni mentor. Nije li to divno?"

„Pomoćni mentor?"

„Ne želi da provodimo mnogo vremena nasamo. I dalje ne veruje da ja nisam kriv za tvoj beg. Ali vratila me na časove... Doduše prvi propuštam jer sam ovde sa tobom, ali oprostiće mi."

„Bolje idi."

„Moram da te odvedem kod drugarice. Čeka te."

„Lea?" Upitala je pomalo uplašena kako će Lea reagovati kada se vide.

„Ne mala drugarica. Devojka sa kojom si sinoć došla."

„Gaby? Kako je ona?" Upitala je, konačno malo živnuvši.

„Dobro je, ali je strašno zbunjena, moraš da pričaš sa njom. Ali ako te vidi takvu, uplašićeš je i ti i ovo mesto."

Ana je frknula, ali prvi put ovog jutra, blago se nasmešila.

„Ti baš znaš šta da kažeš kako bi se devojka osećala lepom."

„To mi je glavni adut lepotice." Namignuo joj je. „Hajde, sredi se, pa idemo. Imaš deset minuta."

Zbunjeno ga je pogledala. To je bilo novo. Nije se sećala da joj je do sada nekada dao kompliment, ali ovo je bilo sarkastično, zar ne?

Nije bila sigurna. Znala je samo da joj je prijalo, u svakom slučaju.

Odmah je otišla u kupatilo. Stvarno se brzo sredila, kosu je zavezala u visoki rep, stavila je malo pudera, kako bi prekrila užas koji joj je bio ispisan na licu i obukla svoju zelenu haljinicu do kolena.

Volela je da je nosi. Bila je jednostavna, kratkih rukava do kolena, bez ikakvih detalja, prosto je delovala više sportski nego elegantno. Na noge je obula obične starke i uzela rančić sa osnovnim stvarčicama.

„Idemo?"

„Brza si." Odmerio ju je.

„Postoji li još rizik da uplašim Gaby?"

Drsko je upitala, pošto je rešila da je ono malopre definitivno bio sarkazam.

„Da uplašiš Gaby? Hm.. ne, mislim da više ne postoji taj rizik, ali postoji prokleto mnogo drugih rizika." Tiše je rekao i odmahnuo glavom.

„Hajdemo."

Pošla je za njim. Iako je znala da od pudera to ne može da se vidi, osećala je kako su joj obrazi odjednom topli.

Nije znala kako da protumači njegovu novu izjavu, pa je rešila da je uzme kao pravi kompliment. Odjednom se bolje osećala.

Dimitri joj je pokazao gde će Gaby biti do daljnjeg, pošto je upala u sred godine, nisu imali slobodnu sobu u Aninom domu, ali bila je na lepom mestu. Ispratio ju je do Gaby-nih vrata.