Miracles are possible

Sedmo poglavlje

Kada bi neko ko se bavi crnom magijom, bilo demoni ili zli vešci/čarobnjaci, želeli da ojačaju, uzimali bi Svetlost od ljudi.

Ta njihova snaga je bila privremena, bili bi moćni, a zatim bi opet oslabili, što ih je teralo da to rade iznova i iznova. Što je zlokobniji bio njihov plan, to im je više snage trebalo, više ukradene Svetlosti. I više ljudi bi nastradalo.

Obični smrtnici, ako su bili dobri, istinski dobri, u smislu da pomažu drugima, da su nesebični, da nisu zlobni, da su požrtvovani i altruistički nastrojeni, imali su jaku Svetlost.

Mogli su na neko vreme da zadovolje potrebe zlih sila. Pošto bi njihovo telo posle toga postalo „stan bez stanara“, njihovo ponašanje bi se drastično menjalo, to više nisu bili oni, nisu imali kontakta sa svojim svetom, postajali bi čudni i nasilni.

Neretko su završavali u psihijatrijskim ustanovama, ukoliko su imali porodicu koja bi uopšte prijavila njihov nestanak i promenu ponašanja.

A ako ne, često se dešavalo da se ubiju, ili da budu ubijeni.

Naravno, sve to pod uslovom da ih demoni/vešci, ne ubiju čim im isisaju Svetlost. Što se zapravo najčešće dešavalo.

Međutim, ukoliko uzmu Svetlost od nekoga ko poseduje belu magiju, njihova pojačana snaga trajala bi mnogo, mnogo duže.

Takođe, čak i kada dejstvo malo izbledi, nikada se ne bi vratilo u onaj prvobitan nivo, jer magija nije mogla potpuno nestati.

Možda nisu mogli da prisvoje i apsorbuju moći prirode koje su imali praktikanti bele magije, ali ta magija bi im u određenom stepenu trajno ojačala moći.

Ponovo, pojačavajući njihovu želju i potrebu da nastave da uzimaju Svetlost i jačaju.

Bio je to začarani krug.

Moć je bila kao droga, jednom kada bi je iskusili, nisu želeli da se vrate na staro i opet budu bez nje.

Ali ona je, hvala Nebesima, i dalje bila živa i sijala je. Niko joj nije isisao Svetlost. Niko je nije ubio.

Pratili su je već nekoliko dana, jer su se plašili da će nekako naći način da pobegne ako je uhvate na prepad i na silu je odvedu nazad u školu.

Želeli su da nađu povoljan trenutak i da Dimitri prvo popriča sa njom. Za silu će uvek biti vremena.

Uvek je neko motrio na nju. Najviše je voleo da to radi lično on, ali nije uvek bilo moguće, tako da bi povremeno preuzeo neko od njegovih kolega.

Iako mu više nisu verovali dovoljno da ga puste da je nadgleda sam, bilo je dovoljno da mu bude u vidokrugu kako bi se onaj nemir u njemu utišao i pustio ga da diše.

Ali najbitnije je bilo da nikada nije bila sama. Čak ni u svom stanu. Uvek je tamo bio jedan korisnik vazduha koji je dovoljno stručno vladao svojim elementom da može da postane nevidljiv, kao vazduh.

To je bio najviši stepen vladanja nekim elementom. Da zapravo i sam postaneš taj element. Da celo svoje biće materijalizuješ kroz njega.

Sada ju je međutim Dimitri posmatrao kroz prozor kafića u kom je radila. Običan mali kafić, kao i svaki drugi u tom delu grada.

Služili su piće i domaće kolače koje je pravila kuvarica, uz neka jednostavna jela, omlet, sendviči, tostevi i tome slično.

Još dvojica čuvara su sedeli u kolima, čekajući. A nekolicina je bila u daljoj okolini, nadgledajući, želeći da se osiguraju da neće uspeti da pobegne.

Bilo je 22:50. Ona radi do 23 sata. Uskoro će izaći. Dok srede kasu i pometu. Radilo je njih dve. Iz onoga što su uspeli da vide, delovale su neverovatno bliske.