Crna Kraljica

12.

AURORA

Sijetl, Vasingon. Po ko zna koji put prekrsila sam sebi davno dato obecanje i krocila u ovaj grad. Grad u kome sam dozivela najbolje studentske trenutke i grad koji mi je sve oduzeo, onaj koji je od mene napravio bice bez emocija. Ipak sudbina mi je odredila da se ovde uvek vracam, koliko kog ga ja izbegavala uvek bih se na kraju nekako ponovo nasla u njemu.I posle mnogo godina sve je ostalo skoro isto, istina pojavilo se jos radnji i administrativnih objekata, ali grad je i dalje bio uzurban.

I ja sam nekada trcala na predavanja, borila se da sto vise naucim, steknem sto vise iskustva, u svoj toj zurbi zapostavila sam osobu do koje mi je bilo najvise stalo, a u sledecem trenutku nije ga vise ni bilo, kao da nikada nije ni postojao.

Odlucila sam da se trgnem iz svojih misli i nastavim svoj put ka univerzitetskoj bolnici i preuzmem novac koji sam stekla odradjivanjem operacije u ime nacelnika. Njemu je odgovaralo da se proslavi, a meni je odgovara suma novca koju su mi ponudili.

Sela sam u taksi i rekla vozacu svoju destinaciju, a on me je bez dalje konverzacije tamo odvezao.

Nisam mogla da se ne nasmejem na pogled koji me je tamo docekao. Grupa studenata za koje verujem da su na obuci bili su okupljeni u grupi, a jedna devojka je kritikovala dvojicu muskaraca.

"Kako mislite da budete lekari ako povracate na jednu obicnu amputaciju?!", besno je uzvikivala, ne popustajuci sa njenim kritikama.

"Z-zao nam je", jedan od njih je rekao.

"Kako se samo usudjujete?!"

"B-bilo je jace od nas", dodao je drugi.

Istini za volju, vecini studenata medicinskog fakulteta se desi da makar jednom u zivotu povrate tokom prakse, a to nije imalo nikakve veze sa tim kakvi ce lekari postati u buducnosti.

Prisetila sam se ove scene za vreme moje prakse, dok su moj Mateo i jos jedan student iz nase grupe povracali zbog otvorenih preloma, a ja sam bila ona koja im je odrzavala lekciju o tome.

Mateo je bio poseban, mogao da mi parira sa teorijskim znanjem, ali nije bio toliko dobar na praksi, jer se sve te godine borio sa strahom od krvi koji je stekao kada mu je majka poginula u saobracajnoj nesreci.

"Kakav se to doktor boji krvi?", verovatno je pitanje koje je vecina vas sebi postavila.

Mateo je bio poseban u svakom smislu te reci, ali kada smo se jednom nasli na mestu saobracajne nesrece bio je prvi koji je pritrcao da pomogne, odgurnuvsi svoj strah u stranu.

Prosla sam pored grupe studenata i ostavljajuci ih da rese svoju "prepirku".

Poznavala sam ovu bolnicu bolje od vecine zaposlenih, jer sam se vecinom kretala hodnicima kroz koje niko drugi nije prolazio.

Bez kucanja sam usla u kancelariju koja je bila veca od dve bolesnicke sobe, bespotrebno trosenje prostora ako mene pitate. Zabacen u fotelji me je cekao nacelnik ove bolnice sa osmehom na licu.

"Vidim da si vestija nego sto si nekada bila"

"A ti si i dalje isti, vidim da si uspeo da dodjes do pozicije nacelnika, cestitam", rekla sam kroz potsmeh. Bio je "tatin sin", sasvim razumljivo je bilo da ce on doci na mesto nacelnika kada mu se otac penzionisao.

Predao mi je kofer sa novcem ne usudjujuci se da mi bilo sta kaze, jer je znao da sam lako mogla razotkriti sve operacije koje je "on" izveo.

"Znas mogao bih ti pruziti posao"

"Pa da mi ti staresis?", samo sam ga pogledala:"Vise mi se dopada ovaj nacin zivota, a tvoj otac mi je vec nudio radno mesto ovde i dobio je isti odgovor".

Izasla sam bez dalje rasprave. Ja ne bih mogla nista promeniti, ali necu dopustiti da mi naredjuje neko ko je mnogo ispod mene, jer ipak i ja cenim sebe i svoj rad.

Odmah sam se uputila ka aerodromu jer zelim da sto pre napustim ovaj grad, jos bolje drzavu.

"Zbog napada na aerodrom, svi putnici se mole da napuste aerodrom u najkracem mogucem roku!", cula sam glas na razglasu.

Kakav sad napad? Zasto ja uvek zavrsim u ovim neredima?

Posto nisam zelela da da opet postanem talac uputila sam se ka izlazu, ali me je necija ruka zaustavila, vrseci jak pritisak na moj vrat.

Iz dzepa od kaputa sam izvadila skalpel koji sam za svaki slucaj imala i iz sve snage za zabila u napadacevu nogu, a on se poceo previjati od bolova ispred mene.

"Izgled nekada zna da prevari, nije li tako?", pitala sam i nastavila svoj put ka izlazu, ne obracajuci paznju na mog napadaca koji mi je poceo pretiti.

"Ubicu te!", procedio je kroz zube, a ubrzo zatim sam osetila uzasan bol u desnom ramenu. Cula sam sopstveni vrisak, pre nego sto sam i bila svesna da ga ja proizvodim. Bila mi je poznata ova vrsta bola, naneta vatrenim oruzjem.

Zbog soka koje je moje telo upravo dozivelo pala sam na kolena, a ubrzo zatim znala sam da cu izgubiti svest.

"Nije ovako trebalo biti", rekla sam dok sam padala.

Boje i likovi su se poceli smenjivati oko mene, a pucnava nije prestajala.

U moru likova ugledala sam jedan dobro poznati lik:
"M-mateo".

Mora da prebrzo gubim krv, inace ga ne bih videla...

Da li je ovo kraj? Da li ce moja patnja ovako biti gotova? Da li cemo konacno biti zajedno?

"A-aurora?! Da li si to stvarno ti?!", Mateov lik mi se pojavio pred ocima.

Tama me je okruzila, a ja nisam bila spremna da joj se pridruzim, makar ne jos.

_____________________________