Crna Kraljica

5.

AURORA

Svakodnevno sam vrsila razne testove na Williamu iz razloga sto je svaka operacija koja je bila vrsena na kicmi bila najzahtevnija, zbog prisustva 31 para kicmenih zivaca, a samim tim jedna minimalna greska je mogla jos vise da mu unisti zivot.

Kod Williama su osteceni Th8 i Th10, a kod povrede ovih zivaca dolazi do paralize nogu i gubitka osecaja ispod grudnog kosa, a zbog toga sam zelela da pre same operacije dobijem sve podatke koje sam mogla, uradila sam sve moguce preglede RTG, CT, MRI, drenirala to podrucje na svaka dva dana.

"Ne mogu ovo vise da izdrzim!", uzviknuo je William.

Trenutno sam ponovo trebala da mu izdreniram povredjeno podrucje, ali je on poceo da se buni.

"Molim te, nemoj mi to raditi, ne mogu vise to da izdrzim", rekao je, a suze su pocele da mu se slivaju niz lice.

Nisam ga krivila zbog ovakvog ponasanja, jer drenaza inace nije bezbolana i ugodna procedura.

"Znas da ovo moram da radim, ako zelim da te pripremim za operaciju", rekla sam.

"Molim te..."

"Zelis li da uvedem tvog brata da bude uz tebe?"

"Ne, ne zelim da ga teram da me gleda kako patim", rekao je kroz suze.

William ima i brata blizanca koji je sasvim zdrav, a pukusavao je da ga odgurne od sebe jer nije zeleo da mu bude na teretu, ipak se ispostavilo da William nije toliko razmazeno i uobrazeno deriste.

"Ako tako zelis...", rekla sam, ali neko je uleteo u ordinaciju.

"STA TO RADIS?!", uzviknula sam besno na osobu koja je utrcala.

"Brate...", Emmett, Williamov brat blizanac je usao u prostoriju i dotrcao do uplakanog brata.

"Izadji, ne zelim da me gledas ovakvog"

"To su gluposti Will, ja cu uvek biti uz tebe", rekao je Emmett i zagrlio svog brata.

"Zao mi je sto vas prekidam, ali da li si spreman da pocnem?", pitala sam.

Emmett je cvrsto stegnuo bratovu ruku i, William je tiho rekao:"Spreman sam".

Kada sam zavrsila sa drenazom William je vec bio iscrpljen od mnogobrojnih testova i odveli smo ga u sobu da se odmori.

Na vratima ordinacije se zaculo blago kucanje, a ubrzo je i Emmett usao.

"Nadam se da imate vremena da porazgovarate sa mnom", rekao je tiho.

"Zelis da razgovaras o Williamu?"

"T-tako je"

"Mislim da ti ne mogu mnogo pomoci, jer to ipak treba da cujes od njega"

"Zelim samo da znam da li mu mozete pomoci", pitao me je.

"Oko toga cu biti iskrena, njegova deformacija je veoma teska i ako operacija bude uspesna pred njim ce biti dug i naporan oporavak i postepeno ce morati da pocne da se pokrece, ali isto tako moze doci i do negativnih posledica koje bi mogle da prouzrokuju i paralizu gornjih ekstremiteta"

Emmett je pao na kolena ispred mene:"Molim Vas pomozite mu"

"Emmette, nije na meni da ti ovo kazem, ali on je vec poceo da odustaje, ti si jedini koji ga moze ubediti da nastavi da se bori"

Donekle mi ih je bilo zao, roditelji su im poginuli, a njihov deda ih je razdvojio, Emmetta je poslao u inostranstvo na skolovanje, a William je bio odbacen i prema njemu se ponasao kao prema nekome ko nije dostojan njihovog porodicnog imena.

"T-to nije moguce, on nikada ne bi odustao od svog sna da prohoda", rekao je sa suzama u ocima.

"Ja ga ne mogu naterati da se bori", rekla sam.

"Hvala Vam na iskrenosti", rekao je pre nego sto je izasao iz ordinacije.

Vratla sam se planiranju operacije i nastavila da gledam najnoviji RTG snimak i sve je ukazivalo na to da je predamnom veliki izazov.

Posle mesec dana

"Znam da me trenutno mrzis najvise na svetu, ali ovo je poslednji put da ti radim sve ove testove pred operaciju", rekla sam Williamu koji je konacno izgradio bratski odnos sa Emmettom.

"Sve ce biti u redu", rekao je Emmett stezuci bratovu ruku i pokazujuci mu da je uz njega.

Po poslednji put sam mu izdrenirala okolinu prsljenova, uzela uzorak krvi i jos jednom uradila RTG snimak.

"Slobodan si do sutra", rekla sam:"Jos jednom cu te potsetiti, nemoj nista da jedes od 6 uvece, razumeo?"

"Razumeo", rekao je sa blagim osmehom.

"Pobrinucu se da tako i bude", rekao je Emmett izvodeci ga iz ordinacije, a ja sam se samo nasmejala na njegov postupak i vratila se hologramskom prikazu operacije.

Negde oko ponoci sam zavrsila sa pripremama i uputila sam se ka sobi u kojoj sam boravila, a na putu ka mojoj sobi zaustavila sam se kod Williamove sobe kada sam videla da su vrata otvorena. Stala sam u dovratak i posmatrala Emmetta kako tesi brata, nisam zelela da unistim trenutak, pa sam samo produzila dalje u svoju sobu.

Sledeceg jutra me je probudila buka koja je dopirala iz hodnika, a posto nije bilo nikakve sanse da nastavim sa spavanjem ustala sam da vidim o cemu je rec.

"Ne pada mi na pamet da se vracam tamo!", Emmett je vikao na njegovog dedu.

"Nisam te pitao za misljenje, za dva dana imas bitan ispit i necu ti dozvoliti da ga propustis, nasoj kompaniji treba makar jedan sposoban naslednik", rekao je hladno.

"Sta time hoces da kazes?!"

"Znas ti dobro sta ja hocu da kazem, sada polazi da se spakujes za tri sata putujes"

"E sada mi je dosta, ne vracam se tamo, hteo ti to ili ne, ako sada odem vise me nikada neces videti da cu zakoraciti u ovu zelju, a tvoja kompanija i ti idite dodjavola, ti u zivotu nemas nista, odgurnuo si svu porodicu od sebe zbog te kompanije, a ja tim putem necu ici!"

"Vrati se ovamo!", uzviknuo je, ali se Emmett nije osvrtao na njega.

Nije bilo na meni da se mesam, ali ovakvo ponasanje od strane njegovog dede je bilo odvratno.

Otisla sam na kratko trcanje da razbistrim glavu, a zatim sam sve pripremila za operaciju.

"Da li si spreman?", pitala sam Williama ulazeci u njegovu sobu.

"Mislim da jesam", rekao je, a Emmett ga je bratski zagrlio.

"Verujem da cete me popraviti", rekao je pre nego sto sam ga uvela u operacionu salu.

"Sada ne treba da brines ni o cemu, pokusaj da se opustis", rekla sam mu i pomogla mu da legne na operacioni sto.

_____________________________

Evo ga jos jedno poglavlje, nadam se da vam se svidelo :-*