Crna Kraljica

1.

AURORA

Dobila sam poziv od bilionera iz Rusije, ćerka mu je rodjena sa anomalijom na srcu i svi doktori su odbili ovaj slucaj i devojčici dali najvise još pet meseci života.

Trenutno sam bila u avionu i čitala izvestaje o slučaju koji sam dobila. Devojčica je rodjena prevremeno, oduvek je imala anomaliju na srcu, ali su je do prosle godine držali pod kontrolom; iz neobjašnjivih razloga njeno stanje se neopisivo promenilo.

Na aerodromu me je čekao vozač koji me je zatim odvezao do vile.

Na ulazu na bogati posed me je sačekao muskarac ne stariji od dvadeset i osam godina i dotrčao je da se pozdravi sa mnom.

Bio je visok i neočekivano taman za jednog Rusa, ali briga i patnja su se lako mogli uočiti na njegovom licu. Po otmenom odelu i njegovom stavu mogla sam zaključiti da je upravo on vladnik ovog imanja.

"Hvala Vam što ste došli, ja sam Aleksandar Petrov, Aleksandrin otac", rekao je i pokazao rukom jednom od zaposlenih da pridje.

Jedan od telohranitelja je prišao sa koferom i otvorio ga, bio je pun novca.

"Molim Vas prihvatite da spasite moju ćerku, daću Vam i mnogo više ako želite, ona mi je jedina porodica koju imam."

Bio je očajan, kao i mnogi drugi kojima sam bila potrebna. Bila sam iznenađena da ovako mlad čovek ima sedmogodišnje dete i bude samohrani otac, ali nije bilo na meni da o tome razmišljam.

Telohranitelj je po Aleksandrovom naređenju prišao i pokušao da mi preda novac, ali sam ga kratko odbila.

"Ne uzimam novac pre obavljenog posla, želela bih da vidim pacijenta", rekla sam hladno.

Nikada nisam uzimala novac, pre nego što sam se uverila da sam spasila nečiji život. Moje usluge jesu vrtoglavo visoke, ali nikada novac nisam uzela ukoliko bih znala da ne mogu pomoći.

"Ovuda, molim Vas", rekao je zabrinuto Aleksandar i poveo me kroz ogromnu vilu do jedne sobe ispred koje se zaustavio, a zatim pokucao i ušao.

U sobi je lezala devojcica neopisive lepote. Ona je bila oličenje prelepih ruskinja porcelansko belog tena i plave kose; ali na licu je imala masku sa kiseonikom. Bila je jedna od one dece za koju bi ste se zapitali da li su stvarna ili su plod obrade današnjih programa za obradu fotografija.

Osmehnula se kada me videla i skinula je masku.

"Drago mi je da ponovo imamo goste posle duzeg vremena, ne sećam se kada nas je poslednji put neko posetio", rekla je i obratila mi se na mom jeziku.

Bila sam iznenadjena kako dete od sedam godina prica dva jezika.

"Aleks, ovo je doktorka koja je došla da ti pomogne", rekao je njen otac uz široki osmeh.

Sreća na licu ovog čoveka bila je neopisiva, jer sam mu pružila snove o izlečenju njegove mezimice.

"Drago mi je što sam Vas upoznala, ja sam Aleksandra."

"I meni je drago, ja sam Crna Kraljica", kratko sam se predstavila.

Nisam volela da odajem svoj pravi identitet, jer jednostavno nisam volela svoje ime i prezime koji su me samo podsecali na onog koji me je napustio kada mi je bio najvise potreban.

Podsećali su me na težilu prezimena koje nosim.

Ne mogu da tvrdim da sam od kamena, jer ni jedno ljudsko biće nije; ali posebno sam volela da pomazem deci, jer pred njima je uvek bio čitav život i niz mogućnosti koje ih očekuju.