Uzmi me i ne puštaj (Mirjana & Neven)

Sedmo poglavlje

Zagrljaj s leđa me od srca nasmeje. "Lepo mirišeš." promrmlja pospano i slasno me poljubi sanjivim usnama. Danas se vraćamo kući, večeras zapravo, ali meni se ne ide. Sve što želim od života je da budem sa njim uvek. Ovih par dana je bilo magično, uživali smo zagrljeni, ušuškani jedno uz drugo i srećni. Znam da su lepi momenti tek pred nama, ali ovaj vikend mi se nikada neće izbrisati iz srca i duše. On je zaista čaroban, proveo me je kroz čitavo Valjevo, uzduž i popreko i verujem da je ovo bio prvi put da sam ga videla a da nije bio ljut i napet.

"Mirišem na tebe."

Ponovo gurne nos u moj vrat od čega jeza prođe kroz mene a on, đavo kakav jeste sve mora da primeti. Promuklo se nasmeje. "I treba tako. Na koga ćeš drugo da mirišeš? Nego, što si ustala tako rano? Hteo sam da se mazim s tobom."

"Zato što moramo nešto i da jedemo. Mazićemo se posle." nešto mi zamrmlja iza leđa ali nisam nešto zainteresovana sada za to. Sklonim tiganj sa ringle pa se okrenem da mu posvetim svoju pažnju jer ga jako brzo uhvati kriza. Razmaženi. "Jel smem nešto da te pitam?"

"Naravno lutko, šta bi?" zaigrano upita. Volim kada je tako lepo raspoložen od ranog jutra. Što s njim nije tako čest slučaj.

"Ne razumem zašto želiš da iznajmiš stan u Beogradu pored ovako lepe kuće ovde. Mislim ovde je mirnije, ima više zelenila, ljudi nisu divlji kao tamo. Samo se trošiš.." zaustavim se pošto mu se lice izobliči, vilica će mu pući koliko ju je stisnuo. Da li sam nešto loše rekla? "Nevene?"

Pogleda me popreko pa zaobiđe sto i otvori viseći deo koji je za mene lično, previsoko. "Hajde da jedemo, molim te." ne znam šta mu bi odjednom, ali znam da ga više ništa neću pitati. Naljutio se na mene. Zašto se naljutio na mene?

"Dobro.. hajde da jedemo." složim se ne želeći da se još više razbesni.

U tišini smo postavili sto, u tišini smo doručkovali a nakon doručka on je izašao iz kuće uz reči da će doći brzo. Rešila sam da je najbolje da ga ne zapitkujem previše, pa mu ništa nisam ni odgovorila već sam proprala to malo iskorištenih sudova i prebrisala sve površine koje smo koristili u ovih par dana. Misli su mi se rojile po glavi a u svakoj bio je on. Ulepšao mi je ovih par dana, zadovoljio sve moje potrebe i napravio me najsrećnijom ženom na svetu. "Šta radiš to? Nema potrebe da sređuješ, zvao bih ženu da pospremi kad odemo." opet mi se prišunja s leđa, zacereka se kao devojčica kad vrisnem. Nisam ga očekivala. Nisam čula ni da se vratio. Bila sam sama negde oko četrdesetak minuta a nisam ni osetila to. Zaradila sam se.

"Zašto da zoveš bilo koga kad sam ja tu? Meni stvarno nije teško da pospremim za sobom." slegnem ramenima. Volim da sređujem, to mi je godinama unazad izduvni ventil.

"Ostavi to lutko.." reče pa krpu iz moje ruke spusti na stakleni sto. "Dođi.." sedne u fotelju a mene povuče usvoje krilo i zagrli me. Ne vidim mu lice jer je glavu stavio na moje grudi ali znam da ne radi to slučajno. Nešto se desilo. Poznajem ga od kad sam se rodila, znam kada mu treba samo mir. Ne propitujem ništa, pravim se da me ne zanima a ujela bih se za dupe od muke jer on ne progovara. Ipak, nastavim da ga mazim i tek povremeno poljubim u teme. "Nikad tebi i tvojoj braći nisam pričao kako sam živeo dok sam bio kod roditelja, nisam jer ne biste mogli da verujete kakav ološ mogu da budu ljudi koji su te napravili. Iako ste rasli bez majke od rođenja, Nikola se trudio da vam pruži sve što imaju druga deca, radio dan i noć a ja, Željko i Vera vas čuvali. Nikola je i mene izveo na put, usmerio me iako ni sam nije bio nešto puno stariji od mene. Ovde sam planirao da osnujem porodicu i da ispravim greške svog oca. Zato mi kuća zvrji prazna. Čekam da dođe ona prava." kao grom da me udari kad sve to izgovori. Zar Sanja po njemu nije bila prava? Živeo je s njom punih deset godina. "Moja žena nije bila ta koja zaslužuje da zna ovo, niti je ona osoba sa kojom bih živeo ovde."

Podignem mu glavu i osećam kako mi se srce steže. Pa on plače. Prvi put ga vidim da plače. "Izvini što sam pitala... uvek mi je bilo čudno što ne govoriš o njima o svom detinjstvu... da sam znala ni sada te ne bih pitala."

"Normalno je da te zanima, i mene bi zanimalo. Moja reakcija je bila glupa, ali nisam hteo da me vidiš kao slabića. Nisam hteo da vidiš kako cmizdrim a to neko sećanje na njih me uvek rasplače." obori glavu kao da je sramota plakati. Ko zna koliko se puta noću tako prisetio roditelja i zaplakao da niko ne sazna. Ko zna koliko je dugo glumio da je jak.

"Normalno je da se čovek rasplače. Nisi ti sad manje muško zbog toga, meni je drago što imaš toliko poverenja u mene da mi ispričaš sve ovo. Ali žao mi je što su te mama i tata toliko povredili, a ti si uvek bio pun nežnosti i ljubavi. Kako od onako loših roditelja ispadne takvo dete.. ne razumem?" zamislim se. Da, uvek je bio nežan. Najnežnije je grlio, najbolje je slušao i najslađe je bilo vreme provedeno s njim. "Oprosti što sam ti iskopala stare rane. Sad se osećam kao da sam ubila nekoga."

"I ti si imala poverenja u mene pre par dana i evo, sad smo tu gde jesmo. Na poverenje se uzvraća poverenjem lutkice, nema potrebe da se nerviraš oko njih dvoje, odavno su tamo gde su zaslužili da budu. A isto tako, i ja sam baš tu gde sam najpotrebniji." pređe nosem preko moje brade i nasmeje se. "I ti si tu gde si najpotrebnija."

Na te reči prosto se otopim. Potrebna sam mu. Ja sam njemu potrebna. Obližem usne i poljubim ga. Ustane držeći me u naručju i pođe ka spavaćoj sobi. "Rekli smo da ćemo se maziti." zacerekam se kad me spusti na krevet i svuče svoju majicu s mene. Namigne mi ali nastavi da me svlači. Lud čovek.

"Mazićemo se. I tako tek večeras idemo nazad, što da ovako lep dan ostane neiskorišćen?" reče i sruši se na moje usne. Pa da i to što kaže.