Uzmi me i ne puštaj (Mirjana & Neven)

Trinaesto poglavlje

Moja princeza danas izlazi iz bolnice. Zadržali su je skoro čitavu nedelju i već se unervozila. Od devet sati jutros, kad je bila vizita ne prestaje da me zove i ispituje kada ću doći po nju. "Neću te ostaviti u bolnici Minja. Moram da pokupim neke stvarčice za kuću i stižem. Najviše za pola sata sam tu."

"Dosadno mi je, sunce." nastavlja da mi se žali. "Čak su me i iz sobe izbacili, sedim napolju jer su imali hitan prijem. Dođi po mene odmah pa ćemo zajedno u kupovinu. Molim te." nadoda na kraju. Razmaženo malo govno, zna da ću se na mesec popeti ako mi to traži.

"Dobro ljubavi." odustanem. "Tu sam za koji minut onda. I beži sa sunca, zadaviću te ko pile ako te nađem da sediš na najvećem suncu." zapretim joj mrtav ozbiljan a ona se samo nasmeje i spusti slušalicu. Sve ti jebem Nevene, dobro kaže naš narod. Ko sa decom leže upišan se budi. Nasmejem se i sam pošto znam da je od danas pa narednih četrnest dana samo moja. Nikola sa sinovima, bratom i snajkom ide na odmor, a ja ostajem da pazim na nju. Naravno da jedva čekam da odu jer mi ne daju mira već danima. Ipak, ne žalim se. Još malo će mi sedeti za vratom a onda će se smiriti i konačno ćemo Minja i ja imati svoj mir. Pomirili su se s tim da sam verio Minju, Nikola kaže kako nije baš najsrećniji što se sve izdešavalo tako brzo ali i da mu je drago što sam to ja a ne neko drugi. Mene ipak poznaje u dušu. Zna kakav sam kad sam zaljubljen, dosadan ko buva ali i da na ljubavi ne štedim. A tu malu stvarno volim. Uprakiram auto i tad ugledam kutiju u kojoj se nalazi prsten za nju. Upravo onakav kakav zaslužuje. Od rozeg zlata i sa sitnim dijamantima po sebi, jer ona je dijamant. Moj savršeni, mali dijamant koji je vredan apsolutno svega na ovom svetu. Pre nego što izađem iz auta, sakrijem kutijicu da je ne vidi. Još se uvek unervozim svaki put kad treba da dođem kod nje ovde. Ne volim bolnice, ne volim neizvesnost i čekanje. Muka mi je od bolnica. S nekim grčem u stomaku zakoračim u dvorište i prođem put od kapije do prijemnog gde mi je rekla da me čeka. Za divno čudo poslušala me je i sela u hladovinu. Videvši me, osmeh joj se razlio po licu pa je skočila i potrčala mi u zagrljaj. Prihvatio sam je i poljubio je najlepše i najnežnije do sada.

"Hvala dragom Bogu.." promrmlja kad me zagrli i spusti lepu glavicu meni na grudi.

"I ja to kažem. Uželeo sam se ovog stiska. Ko bi rekao da je neko tako malen tako snažan." zasmeje se i makne se od mene pogledavši me od glave do pete. "Šta je ljubavi?"

Slegne ramenima i zacrveni se. "Lep si."

"A jel?" upitam i namignem joj zbog čega pogleda u stranu. Na sebi imam običan šorc i još običniju pamučnu majicu. Nisam u nekom predivnom izdanju. "Ti si lepa. Ma najlepša na svetu." privučem je sebi i konačno joj otmem iz ruku ranac sa stvarima. "Hoćemo li kući? Da ti pokažem koliko si mi jako nedostajala."

"Budalo luda!" kao rak pocrveni kad pored nas prođu dve devojke sa prakse i nasmeju se mojoj izjavi. "Bezobrazan si."

"Jesam." složim se s njom i povedem je prema kapiji ovog groznog mesta. "Ali stvarno si mi nedostajala."

"Vidi ti to. Moj zakoniti suprug i ćerka njegovog druga. Malo ste previše prisni ako mene pitate." odjednom čujem glas energetskog vampira i odlučim samo da prođemo pored nje ali Minja zastane i pogleda u Sanju. U Sanjin stomak, tačnije.

"Jel imaš nekih problema?" znam da je ne podnosi i znam da nikad i nije, ali obično je na Sanjine gluposti i provokacije ostajala ćutljiva. "Ostavi nas na miru luda ženo. Razvešćete se vrlo brzo, a ti gledaj šta ćeš sa tim detetom da radiš. I Neven i ja ne radimo ništa pogrešno."

"Ma nije li tako?" Sanja ne ućuti nikad kad treba već ulazi sve dublje i dublje u problematiku. "Samo se jebete, ništa pogrešnije od toga."

"Dosta Sanja." prekinem je jer znam koliko te reči mogu da povrede moju lutkicu. Ona ne sme da bude povređena nikad više. "Smesta prestani sa svojim glupostima. Odrasla si žena, dozovi se u pamet. I stvarno ti je bolje da povedeš računa o sebi dok si trudna. To dete treba da ti bude na prvom mestu.Ne treba da te zanima šta ja radim."

"Mene ne zanima šta ti radiš Nevene. Mene zanima samo sa kime radiš to što radiš." isprsi se i konačno digne guzicu sa moje haube. "Nisi mogao da nađeš ženu svojih godina nego se petljaš sa ovom balavicom? Šta uopšte Nikola kaže na tu vašu vezu? Zna li on uopšte?"

"Tebe to ne treba da zanima." preseče moja devojka ljutito i pogleda u mene kao da bi me ubila najrađe. Šta sam ja sada uradio aman? "Ništa od toga nije tvoja stvar. Izvuci nos iz Nevenovog privatnog života i gubi se. Ja baš i nemam puno strpljenja i ne umem da tolerišem budaletine onako kako on ume." ljuta je ali drži hladan izraz lica, kao da se svađa sama sa sobom. I iz nekog razloga sam nem. Kao da ne umem da pričam, kao da se ovo ne tiče mene. Kakva sam ja beda od muškarca.

"Šta umeš onda Minjice lutkice?" Sanja se naruga kao da ima deset godina a Minji tad pukne film.

"Da ujedam." reče to kao najlogičniju i najnormalniju stvar na svetu. Jedva je zadržim da stvarno ne ugrize Sanju. Taman kad škljocne zubima zgrabim je oko struka i u letu otključam kola pa je ubacim unutra i zaključam je.

"Ona je luda! Izgubiću dete zbog budale." počne da se dere histerično. Stavim joj ruku preko usana jer je suviše pažnje privukla na nas.

"Začepi više." zarežim i spustim ruku i konačno me posluša. "Ti si moja prošlost Sanja, do ovoga bi došlo i da me nisi prevarila. Sa Minjom planiram da imam budućnost, tebi hvala za sve godine koje si provela uz mene ali naš kraj je sviran još pre dve godine i ti si toga svesna. Zato te najljubaznije na svetu molim da odjebeš od mene i ostaviš me da živim svoj život kako želim. Mene tvoj više uopšte ne zanima, razvodimo se sledeće nedelje i stvarno želim da te čuvam u lepim sećanjima. Ispoštuj me bar tu. Kad za druge stvari nisi mogla da ispadneš čovek. Posle razvoda ne želim više da čujem tvoje ime, hoću da izvučeš svoju guzicu iz mog stana kako ja ne bih morao da živim u iznajmljenom pored svog sopstvenog. Zbogom Sanja i čuvaj to dete, molim te. Još uvek imaš šanse da budeš dobra majka, kako si oduvek i htela i kako znamo oboje da možeš." u tom momentu kao da joj nešto kvrcne u mozgu, klimne glavom i pogleda me.

"Oprosti zbog svega, ja.." samo okrenem leđa i sednem za volan. Ne mogu da je slušam. Stvarno ne mogu, dosta mi je Sanje za ceo život.