Uzmi me i ne puštaj (Mirjana & Neven)

Šesto poglavlje

Još jednom poljubim njena leđa i ustanem sa nje pa je povučem na sebe. Diše plitko i brzo, usne joj se šire u osmeh i izbegava da me pogleda u oči. Podignem joj glavu i poljubim njen nos. Zasmeje se i pomiluje mi lice. Svaku nit kontrole sam izgubio sa njom, stvari na koje nisam ni pomišljao ranije sada su se desile. I mrzim što je osećaj tako dobar. Trebao bih da se osećam ko govno. Učestvovao sam u njenom odrastanju, Nikola i Željko su me podigli kada sam pobegao od kuće. A ja ne znam da sam nekad bio srećniji nego sada. "Kako si lutkice?"

Trgne se iz misli i prestane da me miluje. "Dobro sam Nevene. A ti, kako si ti?" namrštim se pošto ugrize usnu i ćušnem je po dupetu. Sa usana joj se otme kikot a onda me ovlaš poljubi. Izgleda tako nevino, neki mir me obuzima. Kao da konačno stiže spokoj i na moju adresu.

"Ja sam odlično. Nikad nisam bio bolje." promuklo joj kažem. Ni ja ne mogu da dođem sebi nakon ovih scena, mogu misliti kako je njoj. "Samo se bojim da sam ipak bio pregrub. Da li te nešto boli?" nakašljem se. Osećam se kao da mi je šmirgla upala u grlo.

Odmahne glavom, sklopi oči i legne mi na grudi. "Ne, ništa me ne boli. Sad me je samo malo sramota."

"Od čega te je sramota? Ako neko ovde treba da se stidi, onda bih to trebao da budem ja. Tvoj otac mi je najviše pomogao u životu a ja gužvam postelju sa tobom." progutam knedlu. Itekako sam svestan da smo u teškoj situaciji, da sam ispao nezahvalan prema Nikoli ali ne mogu da joj odolim. Nek sam proklet. "To je nezhavlano sa moje strane."

Iz ležećeg položaja pređe u sedeći, pogled mi odluta na savršeno izvajano telo. Rukom po ko zna koji put danas pređem duž čitavog njenog tela. "Znači kaješ se? Mislila sam da si želeo ovo." razočaranje u njenim očima me zaboli. Želeo sam ovo ali nisam bio svestan toga. Zaustavim je u zamisli da siđe s mene pa i sam sednem držeći je sada u krilu.

"Ne kajem se lutko, samo mislim da nije u redu to što sam danas uradio. Uz mene si prohodala, propričala, ja sam te naučio da plivaš, da koristiš escajg... ja sam neko uz koga si odrasla. Shvati da smo sada u situaciji kada moramo da se krijemo da bi funkcionisali. I kad se vratimo u Beograd, moraću da iznajmim stan." poslednju rečenicu izgovorim najtiše moguće jer znam da će se pobuniti. "I pre nego što mi se popneš na glavu zbog toga i postaviš hiljadu pitanja, da, ja mislim da je to tako najbolje. Za nas dvoje." znam koliko je sklona manipulisanju i baš zato jeste najbolje da zadržim svoj stav. Nema popuštanja.

Čelo joj se lagano nabora. Ljuta je. "Znači tako, ti si odlučio šta je najbolje za mene i za tebe?"

"Ne za mene i ne za tebe, već za nas Minja. Posle ovoga mislim da smo utvrdili status našeg odnosa i da, za nas dvoje, za nas kao par najbolje je da se ja odselim jer će u jednom momentu postati očigledno šta se događa. Taj momenat biće suviše težak za sve nas lutko, i poznavajući tebe, želećeš da se sakriješ negde od svih, jer ti nećeš odustati." malo je opustila lice, duboko uzdahnula i umotala se u prekrivač. Od nje ne znam šta da očekujem, sad je mirna a u sledećem trenutku može da me odvali nečime u glavu.

"Razumem Nevene." promrsi. "Od tebe nikad neću odustati, šta god da se desi. Ne mogu, pogotovo ne sada kad sam te konačno dobila." stidljivo kaže a ja obgrlim njeno maleno telašce bez reči. Pustiću stvari da idu svojim tokom, opustiće se vremenom. A kad smo već kod vremena...

"Nisi mi rekla jednu stvar lutkice." poljubim joj kosu a ona se malo odvoji od mene i pogleda me značajno. "Pitao sam te koliko dugo ovo traje. Nisi mi rekla a želim da znam."

"Zar je to stvarno toliko bitno?" nervozno se promeškolji i pokuša da mi ustane iz krila. Zaustavim je u toj suludoj ideji, jer treba i sama da zna da se to neće dogoditi. Ne puštam je više nigde. Moja je. Moja. "Nevene nebitno je stvarno."

Ona procvili i sad kapiram da je neki duži vremenski period, ali to nije dovoljno. Želim sve da mi kaže. "Minja ne kažeš li mi moraću da te kaznim." zaigrano podignem obrve a ona prasne u smeh kad je tresnem po guzci.

"Mislim da mi se sviđa ta vrsta kažnjavanja lepoto moja. Sad ti sigurno neću reći." gledam kako se smeje i žao mi da trepćem. Nasmejana, srećna, zadovoljna i sve to samo jer sam joj, možeš misliti, postao dečko. Ovo nikad nisam doživeo.

"Kako ranije nisam primetio koliko si lepa kad se tako smeješ? Sad znam da ni ja neću odustati od tebe. Nikada." nežno se osmehne i spusti nežan poljubac na moje čelo. Divna je. Ali nisam zaboravio o čemu smo pričali. "Nisi mi dala odgovor." podsetim je a ona prevrne okicama i kao da je vidim kako crveni dok se sprema da mi odgovori.

"Dve ipo godine..." prošapuće i sklopi oči plašeći se moje reakcije a meni se stomak zgrči. Kako nisam primetio to? Pomislio sam u vrh glave šest meseci, nisam mogao ni da naslutim da je to baš toliko dugačak period. Pomilujem joj usnice palcem pa otvori oči gledajući me prestrašeno. "Znam da je to previše dugo ali.."

"Da li misliš da sam vredan tolikog vremena?" pitam je ne želeći da slušam kako se izvinjava za stvari za koje nije kriva. Kroz glavu mi sevnu svi problemi koje imam, kao i to da bi ona možda želela zajedničku budućnost i decu... a ja to što ona verovatno najviše i želi, nisam u stanju da joj priuštim. Ja sam kiks svojih roditelja, ja nisam imao očinsku figuru, niti majčinu ljubav i kao da je Bog odlučio mene da kazni umesto njih i uskrati mi zadovoljstvo i čast da jednog dana budem tata. A ako bih sad bio iskren, ja sam oduvek to želeo. Da bih ispravio greške svog oca i da sebi ulepšam život. Da pokažem zlim ljudima kako sam ispao čovek ako se u obzir uzme da su me dva nečoveka rodila.

"Verovatno. Jer da nisi vredan ne bi trajalo toliko dugo." reči su u ovom momentu previše za mene. Privijem je uz sebe... nek ide sve u kurac. I Nikola i Željko i Sanja i svi od reda. Od danas mi je bitna samo ona. Želim da joj nadoknadim sve to vreme.