Uzmi me i ne puštaj (Mirjana & Neven)

Osamnaesto poglavlje

"Nevene...!" čujem Minjin glas kako me uznemireno doziva. "Šta se desilo? Jesi li ti dobro?" hvata me za obraze čim se okrenem prema njoj. Zagrlim je, želeći da se ovaj dan nikada nije dogodio, da nikada nije svanuo.

"Dobro sam lutko moja. Ja sam dobro..." suzdržavam se da ne zaplačem pred njom, da se ne slomim u hiljade komadića. Ne treba da me gleda takvog.

"Sanja?" reče malo tiše a ja se od besa stresem. Žena koju sam čuvao kao malo vode na dlanu, koju sam voleo celim bićem dopustila je sebi da bude sa siledžijom. Dopustila je nekome da je maltretira, bije i ponižava. Valjda to onaj gore vraća za bol koji mi je nanela. Ali ja nisam to hteo, samo sam želeo da me ostavi na miru sada kada sam konačno stvarno pronašao ženu svog života i kada sam postao zaista srećan. I kako sada da se radujem svom novom životu sa Minjom a nju da ostavim onom manijaku?

"Za nju ne mogu da kažem da je dobro. Kada su je skinuli nisam mogao da poverujem svojim očima, od glave do pete je modra. Na butini ima svežu ranu od uboda noža..." drži me za ruke a u očima joj se naziru suze.

"Njena beba ljubavi? Kako je beba?" telo počinje da joj se komplet trese. "Kaži mi molim te da je makar beba dobro."

"Sa bebom je sve u redu, Sanja ne valja. Nije kritična ali ne valja."

"Biće ona dobro sunce. Videćeš da hoće." osećam se užasno. Moja buduća žena me teši dok se ja tresem i nerviram se za opstanak sada već i zakonski bivše žene. "Doktor je rekao da možeš ući kod nje." naposletku kaže a ja ne znam šta treba da uradim sada.

"Ući ću ako ti uđeš sa mnom." mislim da je tako najbolje. Ne mogu da budem sebičan i nju ostavim da me čeka u hodniku, želim je pored sebe uvek. "Ne želim da pomisliš da nešto petljamo."

"O Bože mili!" brecne se nadureno. "Za šta ti mene to čoveče smatraš? Ništa slično mi nije palo na pamet." mršti se na mene.

"Dobro ljubavi, ali ja tebe želim tamo. Hoću da kao moja žena prisustvuješ razgovoru koji sledi. Moram da je ubedim da tuži oca tog deteta."

Spustila je šaku nežno na moj obraz, popela se na prste i poljubila me. "Ako želiš da ti budem podrška, učiniću to. Ali ako želiš da me ubediš da se ništa ne dešava između vas onda to neću da uradim. Ja tebi verujem i nema potrebe za bilo kakvim dokazivanjem." klimnem glavom i povedem je do sobe gde leži Sanja. Čim sam otvorio vrata pogledala je u našem pravcu. Nasmešila se. Prvi put u zadnjih šest meseci odreagovala je bez ikakve histerije. Drugi zapravo, čak ni danas u sudu nije pravila scene.

"Mislila sam da si otišao." rekla je kada smo se smestili pored kreveta. "Nisam očekivala da ćeš ostati, niti da će Minja doći."

"Ostao sam da bih razgovarao sa tobom. Ovo što se tebi desilo ne treba nikome da se dešava. Zašto mi nisi rekla kroz šta sve prolaziš? Zašto nisi rekla bilo kome?" nemam snage da je gledam ovakvu, pa zato gledam kroz prozor. Minja mi steže ruku u znak podrške, uzvratim joj stisak i konačno pogledam u Sanju. Ona je uvek sređena, našminkana, obučena ko model... ovo nije ta Sanja. Čak i u krevet ide kao manekenka.

"Nije od početka bilo tako." reče pa spusti glavu kao da ju je sramota. "Dok ti nisi bio tu među nama je sve bilo okej. Da, prevarila sam te i kajem se zbog toga od početka ali upala sam u neki začarani krug, pa se umesto jedne noći dogodio čitav niz naših zajedničkih noći. Prva se desila slučajno, zaista slučajno, a svaka naredna bila je jer sam to želela. Znala sam da ćeš se kad se vratiš sa smene tražiti razvod, htela sam da zaboravim na sve. Na tebe, na nas, na naš brak, na sve što sam tvojim dolaskom trebala da ostavim iza sebe. Dete mi nije bilo cilj, ali bila sam presrećna kada sam saznala međutim... tada je sve počelo." kako Sanja pusti suzu, pogledam u Minju koja se jedva suzdržava da ne zaplače i ona. Ovog puta Sanja je iskrena, ali meni treba cela priča. Od početka do kraja koliko god ona bila bolna za nju.

"Moraš da nastaviš Sanja, da bih mogao da te zaštitim treba sve da mi kažeš. Želim da ti pomognem.. trebaš tom bebčetu. Trebaš mu da mu budeš dobra mama kakva si uvek i htela da budeš." stisnem usne odlučno. Boleće i mene ova priča jer sam tolike godine proveo sa njom, voleo sam je jebote! Od srednje škole smo bili zajedno.

"Prvi put mi je udario šamar kad smo saznali da sam trudna, to je bilo par dana pre nego što si se ti vratio kući. Išao je sa mnom u bolnicu da se uveri da je sa mnom sve kako treba, mislila sam da će biti srećan kada čuje šta je zapravo u pitanju a on me je na parkingu iza bolnice ošamario, pljunuo i gurnuo na zemlju govoreći kako sam kurva i kako hoću da ga nahvatam na dete... rekao je kako to radim samo zato što mi je brak pred raspadom i jer jednog dana neću imati gde da odem..."

"Kako se zove glavonja?" u meni se budi nagon pećinskog čoveka, hoću da ga strpam pod zemlju da ga crvi jedu i da polako trune.

"Miljan Bačić."

"Zezaš li me to?" kažem glasnije kada izgovori ime lika zbog koga sam se tukao u srednjoj školi. Bio je sav žgoljav, svi su ga maltretirali a ja se makljao sa pola škole samo da ga ne diraju. Nikola i Željko su tih dana ozbiljno ludeli od mene, i da nije bilo Žeksovih veza ja bi završio u zatvoru i bez škole jer sam nekom debelom siledžiji otvorio lobanju. Taj debeljuca danas mi je jedan od boljih drugova.

"Ne....." više ne gleda u mene već u pod. "Sa njim je sve bilo slučajno, zaista..."

"Ne zanima mene da li je bilo slučajno ili nije. Samo ne razumem kako si dopustila sebi da neko zbog koga sam se ja tukao u školi podigne ruku na tebe? Još pri tom prvom šamaru trebala si da me zoveš da mu pokažem kako se šamara."

"Dobro je sunce..." Minja se trgne kada skočim sa stolice naglo pustivši njenu ruku.

"Ostani sa njom ljubavi, molim te. Ja idem da rešim glavatog. Naravno samo ako želiš." nadodam jer se setim da njih dve mogu vrlo lako da se pobiju a onda će Minja ići u zatvor a Sanja na gipsiranje.

"Ostaću, ne brini. I čuvaj se, ne pravi velike gluposti." poznaje me. Jako me dobro poznaje. Sagnem se i snažno je poljubim zahvalan što je imam.

"Ne brini lutkice. Vratiću se ja brzo." obećam i ostavim ih same moleći Boga da ne naprave haos.