Uzmi me i ne puštaj (Mirjana & Neven)

Deseto poglavlje

"Razgovarao sam sa Cvekijem o psu, Mirče." niotkud se iza mene pojavi Miloš, stao je na vrata pomoćne sobe dok sam završavala sa poslom. "Rado bi ti poklonio kuče koje želiš. Čak kaže da bi mu bila čast to da uradi za tako vrednu devojku."

"Ali zašto?" zbunjena sam, već sam mu rekla kako to ne želim. Spremna sam da kupim psa. "Rekla sam da nema potrebe za time, kupiću kuče. Mislim hvala i tebi i njemu, ali mislila sam da smo to rešili još kad sam došla s odmora." ne gledam Miloša istim očima otkako mi je stric ispričao sve što je saznao o njemu. Silovanje maloletne devojčice... devojčice od deset godina koja je nakon toga odvedena u duševnu bolnicu zbog traume koju je doživela. To može da uradi samo monstrum, neko ko nema trunku saosećanja i milosti u sebi.

Sleže ramenima pa mi pruži šolju u ruke. Pogledam na sat pa iznervirano uzdahnem jer mi se Neven ne javlja više od pola dana. Popodne je otišao na posao i još se ne javlja. "Danas baš nešto i nisam raspoložena za toplu čokoladu Miloše. Želela bih da krenem kući polako." neki nemir me obuzme kada mi ne dopusti da prođem pored njega. Nervozno mu se nasmejem. "Miloše?"

"Jako dugo pokušavam da dođem do tebe, na svaki mogući način hoću da ti se približim, da ti uđem pod kožu i taman kad mi je krenulo... saznao sam da se petljaš sa Bagdalom. Zašto Mirjana? Šta on to ima što nemam ja?" priča polako a meni se knedle ređaju u grlu. Pribio me je skroz uz orman sa lekovima a iz džepa mantila izvukao špric sa sredstvom za spavanje.

"Miloše nemoj da radiš stvari zbog kojih ćeš zažaliti. Možeš da uradiš sa mnom šta god želiš, ali kada te stric bude uhvatio... ne bila ti u koži." znam da mi se sprema nešto užasno i znam da nakon toga mogu da završim samo na dva mesta, u bolnici, kao ona mala devojčica ili pod zemljom. Jer nakon toga što on želi da mi uradi nisam sigurna da li bi ostala normalna i živa. To je zaista jedina stvar na svetu za koju sam uvek mislila da neću moći da preživim. "Uništićeš nam oboma živote. Nemoj... nemoj molim te. Ako u tebi ima jedne trunčice razume pusti me da idem kući. Nikome ništa neću reći, niko neće čuti za ovo... samo me pusti. Molim te."

"Ti misliš da sam glup?" nasmeje se jezivo postavljajući mi pitanje. Jedva primetno odmahnem glavom. Nisam sigurna smem li da mu išta kažem. On nije čovek sa početka mojih studija. U očima mu vidim zlobu i želju da nekome naudi. Ne meni lično već bilo kome. "Mirjana bićeš ili moja ili ničija. Ne mogu da te gledam u naručju te sterilne budale. Sa mnom bi mogla da imaš decu. Sa njim ne." ma šta on govori?! Sa njim da imam decu??

"Urazumi se!" strah mi obuzima telo. Već počinjem da gubim moć govora a noge mi gube ravnotežu i osećam kako padam. No, uspevam da se pridržim za sudoperu iza sebe. "Ne treba ti to.. ne treba da upropastiš svoju karijeru. Ako uradiš to što planiraš uveravam te da će te stric uništiti. Što god se dogodi meni dogodiće se i tebi. Obećavam ti da ću ćutati, samo me pusti da idem svojoj porodici."

"Svojoj porodici i svom voljenom dečkiću jel? Nema šanse! Daćeš mi to što želim! Daćeš mi i tražićeš da dobiješ još. Budi sigurna u to." poslednjim atomima snage odgurnem ga od sebe i iskočim kroz prozor koji je vodio u prednji deo ambulante. "Stani! Mirjana nećeš se dobro provesti ako izađeš na ta vrata. Pronaći ću te i završiti posao!" juri me oko stola za operacije i taman kad pomislim da sam mu se izvukla i kad sam došla do ulaznih vrata zabio mi je iglu u vrat.

"Sve ti jebem!" urliknem od bola koji me momentalno preseče. Vid počinje da mi se magli, ali sa zida ugrabim zlatnu ploču i kad mi se približi udarim je njome. Iskoristim momenat kad padne na pod i istrčim napolje. Čim koraknem na pločnik privučem pažnju komšiluka i upadnem u čvrste ruke i prepoznam glas koji mi se obrati. Rade Cvetanović.

"Nešićeva šta bi?" uznemireno mi se obrati. "Šta ti se desilo? Gde je Miloš mala?!" drmusa me i izvlači mi iglu koju nisam mogla sama da izvučem iz vrata.

"Pokušao je... on je.... hteo je da me sil..." i u tom trenu počinje da mi se mrači. Poptuno sam izgubila mogućnost govora.

"Jebaću mu familiju!" čujem Cvekija kako psuje i tek nakon toga zaista nastupi mrak. Ne vidim ništa što se dešava oko mene ali sve čujem. Cveki poziva nekog čoveka i ostavlja me u gužvi i tu više nisam sigurna ko je ko i jedino što želim jeste da preživim. Odjednom se čuju pomešani zvuci sirena hitne pomoći i marice a nakon par minuta Cveki se ponovo približio. "Bićeš dobro Nešićeva! Izdrži! Možeš ti to." čvrsto stisne moju ruku na šta uzvratim stiskom i dam mu doznanja da sam svesna. Miloš nije uspeo da mi da celu dozu. Zato i jesam svesna. Telo mi je umorno i totalno opušteno, izgledam kao pokojnik u ovim momentima i znam da nisam prizor za gledati. Deca oko nas plaču jer misle da sam mrtva a mene zanima samo šta mi je to ubrizgao u krv kada čujem sve a ne vidim ništa.