Njena želja

15

Dva dana od Ljiljanine smrti, morali smo je sahraniti. Tadija je prisustvovao sahrani u kolicima, dok sam mu ja pomagala. Bilo je tu dosta njenih prijateljica, dalje rodbine i Damjanovih nekoliko prijatelja.

Kad god bih pogledala u Damjana, videla bih Ljiljanu u njemu. Imao je njene crte lice. Bukvalno ona u muškom obliku.

Na njen zahtev, platili smo jednoj pevačici da otpeva pesmu na njenoj sahrani. Ako smo se do tada nekako držali jako, tada smo se svi kolektivno slomili. Suza je suzu stizala.

[ A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan?
Sa kim si se vragovala, ubio te dan?
Ne karaj me, mili babo, san je tome kriv;
Mladost bujna lako vara i osećaj živ.

Zaspala sam tiho, mirno, devojačkim snom,
A u snu mi doš'o dragi, mio srcu mom.
Pružio mi vrele usne, da ih ljubim ja,
A u nedra ruke pruža da se poigra. ]

Pevačica je pevala, a mi smo plakali, dok su spustali Ljiljanin sanduk u grob.

Nekako kao da nam se osmehnula odozgo kada je sunce odjednom zaisijalo. Znala sam da je tu sa nama. Da nas posmatra i da je srećna. Želela je da ode kod svog muža. Ispunile su joj se želje.

Rekli su nam da je umrla u snu. Nije se mučila i to je veliko olakšanje. Možda se molila da ne Bog što pre uzme, a on je kao svaki otac koji voli svoju decu, poslušao. Uzeo je i odveo na neko bolje mesto.

Držala sam Damjana za ruku i trudila se da mu budem podrška u ovom teškom periodu. Znam kakav je osećaj izgubiti majku. Ovo me sve vraća u prošlost. Samo možda je Damjanu još teže. Ja sam tada imala oca, dok nije krenuo da se opija, ali on je izgubio oba roditelja.

....

Ispratili smo sve ljude koji su prisustvovali sahrani i ostali smo sami u Damjanovoj vili.

,,Znam da sam rekla da je rano, ali doćiću da živim sa tobom dok ne staneš ponovo na noge."

Ova dva dana dok sam trčala na sve strane da pomognem oko organizacije Ljiljanine sahrane, nekako sam našla vremena i za razmišljanje. Odlučila sam da se preselim privremeno kod Damjana kako bih uvek bila tu da mu pomognem.

Ne može da se kreće i za mesec dana će krenuti na fizioterapije. Treba mu moja pomoć iako mi je on ne bi nikad tražio.

On je muškarac koji bi ti učinio sve za tebe ako mu je stalo do tebe, ali ukoliko bi njemu tvoja pomoć bila potrebna bio bi previše ponosan da je potraži. Ali i ne mora. Ja bih to svakako za njega učinila. On je neko ko je meni najviše pomogao. Ne samo novčano, već i emotivno. Bio je uz mene kada smo poslali tatu na odvikavanje i ako je imao svojih problema i brigu oko majke. Nikad mu se neću moći odužiti za sve to, ali mogu mu se naći kada mu to zatreba. Kao na primer sada. Uostalom, ja sam mu devojka. I osim mene on nema nikog bliskog. Dobro, ima par prijatelja, ali nije to to.

,,Da sam znao da je trebalo da se polomim da bi ti pristala, ja bih to uradio mnogo ranije." Ovim razveseli ovaj tmuran dan.

,,Budimo zahvalni što si živ, nemoj da se šalimo sa tim stvarima." Iako ga prekorno gledam, ne mogu, a da se ne nasmešim. Bilo je malo smešno.

,,U redu, draga."

....

,,Dobro jutro." Probudim se i prvo što ugledam je Damjanovo lice. Ovo čovek treba nazvati rajem. Budjenje pored voljene osobe.

,,Jesi lepo spavala?"

,,Kao beba. A ti?" Okrenem se na bok, prema njemu.

,,Loše. Mnogo hrčeš." Ozbiljno odgovori.

,,Stvarno!" Nikad nisam hrkala. Jao, nisam valjda krenula to da radim.

,,Šalim se. I ja sam lepo spavao." Zagrli me jednom rukom.

,,Damjane, jesi dobro?" Odlučim da ga pitam. Trebamo o svemu da razgovaramo.

,,Jesam. Popio sam lek sinoć, prestalo je da boli."

,,Ne to. Pitam te ovako, psihički." Čula sam kako je sinoć plakao. Pravila sam se da spavam kako bih mu dala prostora. Znam da pokušava da bude jak zbog mene.

,,Biću dobro. Imam tebe."

,,Tu sam, uvek." Stavim ruku na njegov obraz.

,,Ne znam šta bih bez tebe. Da me nije Ljiljana ubedjivala, propustio bih priliku da imam tako dobru devojku pored sebe. Zahvalan sam joj beskrajno na tome."

,,Majke znaju najbolje."

Palčem predjem ispod njegovog oka i obrišem mu suzu koja je kanula.

,,Da." Potvrdi i poljubi mi dlan.

,,Idem da nam napravim doručak."

,,Ma samo kaži Zorani. Ona će nam napraviti šta god ti se jede."

,,Nema potrebe. Ja ću sama. Pusti me da brinem o svom vereniku kako ja želim." Ustanem i krenem ka kuhinji.

Imam na sebi pižame na patkice, ali ne marim. I onako nemamo goste.

Samo što sam to pomislila oglasilo se zvono i odlučim da ne čekam Zoranu, već sama da otvorim vrata.

,,Je l tu Damjan?" Neka plavuša prodje pored mene kada joj otvorim vrata. Ma ni zdravo da mi kaže.

,,Jeste. A ko si ti?" Nisam znala da očekuje nekog.

,,Od kad posluga sme ovako da se obraća?" Ou. Ona misli da ja radim ovde.

,,Pogrešno si shvatila. Ja ne radim ovde." Kada to kažem, ona krene me odmeri od glave do pete.

,,Patkice? Stvarno? Koliko imaš godina?" Skupi obrve i namršti se.

,,Ovo je pižama. Normalna stvar." Slegnem ramenima.

,,Ko si ti?" Podigne jednu obrvu.

,,A ko si ti? Prva sam pitala." Stvarno me zanima koja je ova žena koja deluje nadmeno.

Ne volim da sudim ljudima po izgledu, ali njeno ponašanje prema meni mi je mnogo toga reklo. A izgled joj ne ide u prilog. Grudi je izbacila na izvolte i nosi haljinu bar dva broja manju. Zato joj dokolte dolazi toliko do izražaja.

,,Ja sam njegova devojka. A sad mi pozovi Damjana." Šokira me.