Njena želja

12

Prvo sam se vozila busom dobrih pola sata zbog gužve u saobraćaju i to samo do glavne stanice. A onda sam morala pešaka do Damjanove firme, jer nisam imala para za taksi. Neće mi škoditi da pešačim.

Juče sam javila komšiji da ću kasniti na posao i on mi je dao slobodan dan kako bih rešila obaveze koje imam. Zato sada imam višak vremena i ne marim što ću još pola sata pešačiti.

Jedva sam pronašla Dajanovu firmu i dva puta se vrtela u krug, ali na kraju sam uspela.

Prvo sam jedno dobrih pet minuta gledala u zgradu, koji definitivno nisam očekivala. Zgrada je ogromna i cela u stakli. Iznad ulaza je ogroman crveni znak "Panajotovic Izgradnja". Vau.

Udjem unutra i odmah prvo na šta naidjem je recepcija. Klasika.

Pridjem mladom muškarcu u odelu za pultom. Gledao je na telefon dok ga nisam prekinula.

,,Izvinite, da li mi možete reći gde je kancelarija Damjana Panajotovica?"

,,Imate zakazano?" Ou, na to nisam mislila. Ali čula sam se sa Damjanom, on zna da dolazim.

,,Nemam, ali.." Ne stignem ni da završim rečenicu, jer me prekine.

,,Onda ne možete da idete kod gospodina Panajtovica. On ima sastanak za dvadeset minuta i ne može da Vas primi bez zakazanog termina."

,,Mogu da sačekam da završi."

,,Ponoviću. Ne može da Vas primi bez zakazanog termina." Drsko mi odgovori.

Zašto su svi ljudi za šalterima tako neljubazni? Kao da ih je neko puškom naterao da rade taj posao.

,,Ali ja sam se.." Opet me prekine.

,,Gospodjice, ovo nije železnička stanica, pa da svako udje kad god hoće. Ovde se zna red i mir. Imamo pravila i ona moraju da se poštuju. Evo vam vizit karta, pa pozovite i zakažite sastanak. Do tad prijatno." Pruži mi vizit kartu, te je uzmem. Spolja sam smirena, a u sebi ludim.

Uzmem vizit kartu i sednem na jedno od stolica preko puta recepcije.

Odlučim da pozovem i zakaažem sastanak, kada me ovaj čovek ne pušta bez termina.
Kada pozovem, krene da zvoni na recepciji i mladić se javi.

,,Panajotović izgradnja, kako mogu da Vam pomognem?" Pogleda u mene i nasmeje mi se. Namerno je ovo uradio.

Da li da se smejem na ovo ili ne? Kad tako želi, tako će i dobiti.

,,Dobar dan. Ovde Mila Jović, želela bih da zakažem sastanak sa vašim šefom." Ustanem i stanem ispred pulta, ali nastavim da pričam preko telefona. Ovo je tako detinjasto i nimalo profesionalno sa njegove strane.

,,Za kad želite da zakažete?" Provocira me. Uff!

,,Za danas."

,,Nažalost gospodin Panajotović je zauzet danas i ne može da Vas primi."

Prekinem vezu i stvarno me naljuti.

,,Zar ti nemaš dušu? Ovo nije lepo sa tvoje strane." Prekrstim ruke.

,,Rekao sam Vam jasno i glasno da morate zakazati."

,,Kada bi me saslušao, znao bi da sam se čula sa Damjanom i javila mu da dolazim."

,,I ja treba da ti verujem?" Više mi ne persira.

,,Pozovi ga, ako mi ne veruješ." Pokažem ka filksnom telefonu na pultu.

,,Gospodin se neće javiti, jer ima sastanak uskoro."

,,Probaj. Ili se plašiš da sam u pravu?" Podignem jednu obrvu. Ha!