Njena želja

4

Mila

U sredu posle posla otišla sam taksijem do Ljiljane. Očekivala sam da će me ona dočekati, ali ni ona, a ni Zorana nisu bile tu kada sam došla. Čudno. Dogovorila sam se sa Ljiljom da će mi praviti društvo danas u bašti, jer je lepo vreme.

Kada otključam telefon da je pozovem, vidim poruku poslatu pre dvadesetak minuta, da joj je nešto iskrslo i da mora to da završava, a da Zorana ima slobodno. Zamolila me je ako mogu da napravim večeru, jer će njen sin doći gladan sa posla. Ne želi da joj sin jede nezdravu brzu hranu, već domaće pripremljenu. Naravno da ne mogu da odbijem.

Kada završim odlučim da napravim večeru i da usput i ja jedem. Gladna sam kao vuk. Dok sam sedela za stolom i jela kao da mi je poslednje, jer sam žurila da što pre završim i odem kući, Damjan se vratio sa posla. Zatekao me je samu u njegovoj trpezariji kako se davim supom.

,,Zdravo. Otkud ti?" Udje samo u donjoj sivoj trenerci.

Čekaj, išao je ovako na posao? Ne budi glupa Mila! Sigurno se vratio sa posla dok si ti kuvala i nisi ga ni čula!

,,Ovaj. Tvoja majka me zamolila da ti spremim večeru. Ona nije tu, a Zorana ima slobodno." Ustanem i krenem da sklanjam tanjir iz kog sam jela. Izbegavam da gledam u njegov nag mišićav torzo.

,,Mogao sam nešto da naručim." Namršti se i sedne za sto. Unapred sam postavila i za njega.

,,Završi sa jelom, neću te pojesti." Nakratko ga pogledam u lice i kao da mu se usna malo podigla. Je l to neuspeli smešak? Hm.

,,Naravno." Vratim tanjir na sto. Ne želim da misli da bežim od njega.

,,Nisam znao da kuvaš." Prokomentariše kada sipa sebi supu u tanjir.

,,Morala sam da naučim posle mamine smrti." Slegnem ramenima, a on prestane da jede. Ups. Nisam trebala ovo da kažem. Glupa ja!

,,Žao mi je." Kaže pa se zamisli.

,,Prošlo je dosta godina. U redu je." Pokušam da se nasmešim, ali mi ne uspe.

,,Živiš sama sa ocem?" Upita me. ,,Majka mi je nešto spomenula." Doda.

,,Da. Samo smo ja i on." Nastavim da jedem kako ne bi delovala tužno.

,,Imaš neke planove u petak?" Završi sa supom, pa predje na ćufte u sosu od paradajza.

,,Umm. Ne?" Zbunjeno ga pogledam. Stvarno je teško fokusirati se na njegovo lice kada on sedi bezi majice preko puta mene. Neprijatno mi je, jer nikad nisam bila u prisustvu polu nagog muškarca.

,,Odlično. Doći ću po tebe u osam. Obuci se elegantno." Kaže nonšalantno kao da mi priča o vremenu.

,,Molim?" Umalo se ne zadavim parčetom ćufte koje mi zastane u grlu. Odmah popijem vodu.

,,Kažem doći ću po tebe u osam. Idemo na večeru."  Šta? On? Ja? Na večeru? Je l se ovo stvarno dešava? On ovako lep i ozbiljan želi da izadje sa mnom? Običnom devojkom?

,,Haha. Nisam znala da voliš ovako da se šališ." Nasmejem se dok crvenim u licu. Sigurno se šali.

,,Je l delujem kao da se šalim?" Skupi obrve i prekorno me pogleda.

,,Ne?" Uozbiljim se.

,,Odlično. Onda se vidimo u petak." Ustane i ostavi me samu.

Šta je ovo bilo? On to stvarno želi da ide sa mnom na večeru? Ali zašto?

Damjan

Umalo me nije nasmjala kako se sva uzrujala kada sam ušao u trpeazariju i zatekao je kako večera. Bio sam iznenadjen, jer sam očekivao da ću morati sam sebi da napravim večeru. Ljiljana mi je napisala da je kod prijateljice i da Zorana ima slobodno.

Odmah kada sam je ugledao znao sam da je ovo mamino maslo. Potvrdila mi je to i Mila saopštivši mi da je Ljiljana zamolila da mi napravi večeru. Kao da ja samom sebi ne umem da spremim ili da naručim nešto. Umem da kuvam, ali zbog posla ne stižem, a i nemam potrebe kada imamo radnicu.

Odlučim da iskoristim priliku kada smo sami i da je pitam da za izlazak sa mnom. Dobro. Nisam je pitao. Saopštio sam joj da će izaći sa mnom u petak na večeru. Da nije htela, protivila bi se tome.

Nakon toga odem u moju radnu sobu i odlučim da pozovem Ljiljanu. Čuće ona mene. Zamisli, zamolila je Milu da mi spremi večeru, kao da sam ja beznadežan slučaj. Misliće devojka da ne mogu ništa sam. Da sam razmažen mamin sin, a ne ozbiljan muškarac.

Odmah posle prvog zvona javila se Ljiljana.

,,Molim sine. Jesi večerao?" Čujem joj radost u glasu.

,,Znam koja ti je namera. Želim da prestaneš. Rekao sam ti da ću je izvesti na večeru, čemu onda ovo?" Povisim ton.

,,Šta sine? Ne razumem." Pravi se luda. Manipulatorka.

,,Dobro znaš šta."

,,Evo ne znam stvarno."

,,Dobro. Samo se ti pravi da ne znaš. Ali sam ja skontao tvoj plan."

,,Sine, zove me Jovanka. Moram da idem." Prekine mi.

Ljiljana je odlučila da me spoji sa Milom, pa makar joj to bilo zadnje. Vidim ja.

Mila je lepa devojka, plavih očiju u duge braon kose. Definitivno moj tip.  Ali šta ako se pretvara da je dobra? Šta ako uopšte nije onakva kakvom se prikazuje? Očigledno joj je potreban novac. Možda ovo njeno ponašanje prema mojoj majci je samo paravan? Ko kaže da neće jednog dana da nas predje i opljačka. Evo danas je bila sama u kući. Dokaz da je zadobila Ljiljanino poverenje. Jednom sam se prešao i nikad više. Ko se na vruć burek opeče i u hladan duva.

Želim da usrećim Ljiljanu i da je skinem sa vrata. Davi me mesec dana o Mili. Izlazak sa njom u petak je samo zbog moje majke. Ništa više. Znam i da se ništa više od jedne večere neće ni desiti.  To je to.  Vodim je na večeru u neki restoran. Ne znam gde, smisliću do tada. Uostalom nije ni bitno gde, jer ovo je samo večera. Nije pravi izlazak. Ne.

Svučem se u bokserice i legnem u krevet. Umoran sam, jer sam od ranog jutra na nogama. Prvo teretana od 5 ujutra, pa zatim posao. Ostao sam i prekovremeno iako je moja firma i mogu duplo ranije da izadjem.

Čujem kucanje na vratima.

,,Još si tu?" Upitam Milu koja je crvena u licu kao paradajz. Spustim pogled na dole i vidim zbog čega crveni. Zatekla me je samo u boksericama.

Naglo se okrene. ,,Izvini!! Jesam te probudila?"

,,Nisi. Samo što sam legao. Mislio sam da si otišla?" Zbunjen sam.

,,Ovaj...telefon mi se ispraznio i ne mogu da pozovem taksi." Priča mi okrrnuta ka zidu. Druge devojke mi život dale da vide ovakvo parče mesa, a ona ni da pogleda. Zanimljivo.

,,Daću ti moj. Trenutak samo." Vratim se natrag u sobu i uzmem telefon sa noćnog stočića.

,,Evo." Pružim joj telefon, a ona se okrene sa jednom rukom preko očiju i drugom ispruženom ka meni. Ne mogu, a da se ne nasmejem.

,,Je l se ti to smeješ?" Upita me začudjeno.

,,Ne." Odmah mi padne osmeh sa lica.

,,Čula sam. Znam da si se nasmejao!" Stisne telefon kada joj ga stavim u ispruženu šaku.

,,Učinilo ti se." Slažem.

,,Prvi put da se nasmejao od kako ga poznajem." Kaže tiho. ,,Jesam li to rekla naglas?"

,,Jesi."

,,Ups. Ovaj hvala za telefon. Pozvaću taksi." Ode sa mojim telefon. Neće da ga zadrži, zar ne?

,,Vrati ga kada završiš!" Dobacim posle nje za svaki slučaj.