Njena želja

2

Vožnja je bila čudna. Ljiljanin sin je ćutao, a ja sam gledala kroz prozor. Srećom nije trajala dugo i ubrzo smo stigli do njihove kuće. Po veličini te iste, rekla bih da je vila u pitanju. Ogromna bela kuća na tri sprata sa bazenom i vrtom u dvorištu. Sa leve strane je bazen, a sa desne bašta puna cveća raznih boja.

,,Ovde je vrt. Ako ti treba nešto pozovi našu kućnu pomoćnicu. Ona je u kući." Pokaže prema vrtu koji je veliki kao moja dnevna soba.

,,Hvala. Ovaj, nisam se lepo predstavila. Ja sam Mila." Pružim mu ruku, a on je prvo čudno pogleda pa stavi njegovu u moju, te se rukujemo. Spustim pogled ka našim rukama i primetim da mi je ruka umazana. Sada razumem zašto se poneo kao da ću ga zaraziti nečim ako se rukuje sa mnom.

,,Damjan." Spusti ruku.

,,Lepo ime. Moj drug iz osnovne se tako..." Pre nego što završim rečenicu, on me popreko pogleda i prekine.

,,Moram da idem." Okrene se i ostavi me samu.

Okrenem se oko sebe i diveći se krenem ka bašti koju krasi prelepo cveće. Tu je red crvenih, roze i žutih lala. Ima i Hortenzija i Gailardija. Ovo stvarno zahteva posao.

Odlučim da potražim njihovu kućnu pomoćnicu i konsultujem se sa njom o stvarima koje su mi potrebne za negu cveća.

Pozvonim na vrata i sačekam da mi neko otvori. Medjutim i nakon malog dužeg vremena niko se nije odazvao mom zvonjenju. Zato preuzmem stvar u svoje ruke i otvorim vrata. Možda je žena u poslu. Rekao mi je Damjan da je ona u kući, tako da je sigurno zauzeta.

Moji koraci su odzvanjali o bele mermerne pločice. Sve je tako skupoceno, da me je strah da bilo šta dodirnem.

Kako sam išla kroz hodnik, kraj njega me dovede u prostranu prostoriju sa ugaonom i velikim tv-om. Izgleda da je cela kuća u mermeru, jer je i ovde takodje beo mermer.

Ono što me zbuni jeste serija na tv-u i crna kosa viri iz ugaone.

Pridjem osobi koja leži i gleda seriju.
,,Izvini."

,,Jaoo!" Devojka malo starija od mene ustane kao popare sa mesta u umalo me ne obori na pod.

,,Izvini, nisam htela da te uplašim." Nasmešim se. Izgleda da je zaspala. Možda je ovo Ljiljanina ćerka?

,,Ko si ti?Jesi ti lopov?" Uzme daljinski sa stola i razmaše se njime.

,,Ne! Mene je gospodja Ljiljana zamolila da se brinem o njenom vrtu. Tražim njenu kućnu pomoćnicu." Odbranim se, a onda primetim da ova devojka na sebi ima radnu odeću nalik sobaricama.

,,Ja sam ta. Zadremala sam i uplašila si me." Stavi jednu ruku preko glave.

,,Nemoj nikome da kažeš da si me videla da dremam. Molim te.Ubiće me gospodin Damjan." Uplašeno me zamoli.

,,Ništa nisam videla." Nasmešim se i pokušam da je opustim.

,,Hvala ti. Ovaj, tražila si me. Je l ti treba nešto?" Uzvrati mi osmeh.

,,Da."

....

Dok sam čupala uraslu travu i zalivala cveće vreme je prošlo brzo. Sunce je zašlo, a ja sam idalje ovde.

,,Dušo, pa ti si još tu." Prekine me iz misli Ljiljanin glas.

,,Zamajala se." Ustanem i stresem zemlju sa mojih pantalona. Sve sam isflekana.

,,Hajde onda, večeraćemo zajedno."

,,Hvala, ali ja moram kući. Otac će se zabrinuti." Slažem. Tata je verovatno opet pio i ne zna gde se nalazi, a tek gde sam ja.

,,Javi mu da si kod nas. Ne mogu te kući praznog želudca poslati. " U taj momenat se oglasi moj stomak. Kao da je znao da pričamo o hrani.

,,Neću smetati?"

,,Naravno da ne. Nemamo često goste na večeri, ovo me raduje." Uhvati me pod ruku i krenemo ka njihovoj kući.

,,Ali prljava sam." Pokažem ka mojoj odeći.

,,Pa šta ima veze."

Udjemo u kuću i dočeka nas prelep miris čorbe.

,,Zorana, je l došao Damjan?" Upita Ljiljana kućnu pomoćnicu kada se smestimo za sto u trpezariji.

,,Nije, gospodjo." Stavi šerpu sa čorbom na sto.

,,Pozvaću ga." Izvadi telefon iz tašne i popriča sa njim nakratko i završi. ,,Upravo je stigao."

Nakon nekoliko minuta su se otvorila vrata trpezarije i ušao je Damjan. Došao je bez sakao i sa tri otkopčana dugmeta na košulji.

,,Dobro veče." Vidim mu po faci da je iznenadjen što me ponovo vidi ovde.

,,Sedi sine. Mila će večerati sa nama." Osmeh joj ne silazi sa lica. Da li joj je toliko drago što sam tu?

,,Vidim." Ma ni da se osmehne iako je Ljiljanin osmeh tako zarazan, da ne možeš, a da se ne nasmešiš kada je ugledaš.

Pre nego što izvuče stolicu i sedne skenira me pogledom.

,,Mila je bila jako vredna i do sad je radila." Opet se oglasi Ljiljana.

,,Bašta Vam je prelepa." Ne mogu, a da ne prokomentarišem. Zaista me je zadivila.

,,Rekla sam ti da mi ne persiraš, dete. Samo Ljiljana." Udari me blago preko ruke.

,,Dobro. Ljiljana." Ne bih da me žena ponovo udari.

,,Je l znaš, Damjane, ona isto obožava cveće ko ja."

,,Devojka radi u cvećari. Naravno da obožava." Odgovori Damjan.

,,Jesi sine ustao na levu nogu? Ne budi bezobrazan." Namršti se.

,,Imao sam neuspešan sastanak." Odbrani se.

,,Rekli smo da posao ostavljamo u firmi. Te probleme ne donosimo kući." Majka ko majka. Krene da ga grdi kao da je malo dete. Mada u njenim očima verovatno i jeste.

Nakon večere Ljiljana naredi Damjanu da me odveze kući iako sam se protivila tome, ali na kraju njena bude zadnja. Zato se sada ponovo nadjem ispred Damjanovog džipa.

,,Je l imaš nešto da stavimo preko sedišta? Ne bih da ga isprljam."

,,Nema veze. Sedi." Otvori mi vrata i pokaže rukom da udjem.

Pomolim se da se ne izblamiram opet kao kada je došao danas po mene.

,,Jesi ti uvek ovako ozbiljan?" Ne mogu, a da ne upitam kada se smestimo u auto i krenemo. Nijednom se nije nasmejao, čak i kada smo se ja i Ljiljana smejale njenim dogodovštinama iz bolnice koje mi je prepričavale tokom večere.

,,Zašto me to pitaš?" Podigne jednu obrvu i nakratko me pogleda, jer vozi.

,,Radoznalost." Slegnem ramenima.

,,Nisi mi rekla adresu." O, da. Kako da me odveze kući ako ne zna gde živim.

,,U moju odbranu, nisi me pre ni pitao." Nasmejem se, ali ubrzo mi postane neprijatno, jer je on tako ozbiljan.