PESME

ČEKAM I NE ŽALIM

U mraku sedim, srca praznog,

Krvave me jedu misli, žderu.

Traže onog koji urla mozgom trulim,

Besomučan duh moj raspinje.

Ko' venac rastrgan i obešen o panj.

Gledam u mraku tom, šta to gmiže,

Neka nakaza sve mi bliže.

Dah smrdljivi mi pluča guši,

Zadah spodobe vonja sve više.

Smeh nem' te grdne senke,

Gnusan pogleda bljesnu u me.

To sliku vidim svoju u ogledalu,

Nasred trulog, ispišanog zida.

Sama govna oko mene kruže,

Rugaju se licu ostarelom mom.

Iščupana duša samo malo titra,

U kavezu tom sablasnom, treperi.

Bljeskom sitnim poput svica,

Osvetli taj mračni napušteni dom.

Kud god ruku mrdnem, ustalasa,

Sav taj gnoj, trulež živnu zagađen.

Jedan pacov iz kaljuge, očiju sivih,

Zevnu, gleda u me kao plen svoj,

Čeka, krupan, nepomičan, zuri hladno.

Onda ode kroz sva govna bešumno i nemo,

Šušanj on je čuo iz bljuvutina tih i zgrabi nešto.

Opet baci pogled u me svoj, dok se žrtva trza,

Otima u čeljustima, nešto čuje, novi pacov stiže.

Nasta borba, pršte kože usmrđene, bljuvotine lete,

Gledam bez osećaja taj krvavi pir koji čeka mene.

Kraj svoj vidim, bespomočan, niti mrtav niti živ,

Čekam i ne žalim, nešto drugo muči mene.

Vidim mladost jednu, blještavu, kao sunce čistu,

Jednu dušu nedirnutu, neznajuči laži, licemerja,

Samo nevin pogled traži jednu dušu srodnu.

Nađe lepotu neviđenu, oseti strast neizmernu,

Ljubav mu srce okova, ta magija blistava, opojna.

Poleti mu duša u nebeske snove, zanesena,

Čista, sveta, nežna, otvorena, vida zaslepljena.

Onda grmne talas laži, poput orkana i ciklona,

Odnese mu mir, sreću, maštu, nestade snova.

Ljubav pita sva rastrojena, gde si čežnjo moja,

Odleprša blistava lepota, osta čemer, tuga ova.

Tako redom, gajim nadu, tražim život pravi,

Čežnju svoju drugoj dadoh, ruke njene miluju me,

Nebu hvala, što mi pruži ljubav novu, leči rane moje.

Još je lepša, plava vila, gola strast iz nje bukti,

Moje misli ona sludi, mene ljubi, grli, plamti.

Opet zatrova svu ustreptalu mladost moju,

Uzdrhtalu dušu bolnu, ne razumem što uništi,

Ugasi pesmu ovu, skrha želje, ubi sve u meni.

Dugo lutah, sa mislima u krvi, otrovan i gnevan,

Tražim i ja žrtve svoje, da im vratim patnje moje.

Slušah njine laži, priče, snove, zaljubljenost neku,

Samo slušam, prazna srca, ne hajem za te laži.

Ostavljam ih kao one mene, neka cvile, skiču,

Potok suza, grč na licu, tugu, bol i čemer sejem.

Nemam srca, nemam dušu, ubiše ih iste reči,

Đelata mojih, nema vere, niti zrnca nade,

Za duše i patnje zmija zaljubljenih, niti marim.

Živim kao vuk, samo režim, koljem ovce mlade,

Krv im ližem, suze pijem, bolne misli žderem.

Samo trulež slažem oko sebe, đubre gajim,

I sad sedim praznog srca, krvave me jedu misli.

Besomučan duh raspinju, venac jedan rastrgan,

Što sam sanjo, čeko nešto čega za me nema.

Vratio se pacov, veran drug u životu trulom,

On me stalno čuva, gleda, oblizuje, sve je bliži.

Čeljusti mu samo čujem, kako primiču, gmižu,

Oči u oči gledam čežnjiv drhtaj njegov.

Najzad nađoh ljubav u kavezu usmrđenom,

On me želi, osmeh bljutav njegov mene dirnu.

Čekam i ne žalim, jer život moj je ceo bio smrad,

Kraj svoj vidim, sve nanj' vonja, nakaza od me osta.

Od čiste, blistave, žive, duše proste moje,

Nedirnute, nevine, sve dok padoh u tu tamu.

Bljuvotinima, lažima ispunjenu, govnima začinjenu,

Trulim životom usmrđenu, popljuvanu, otrovanu.

Čekam i ne žalim...