PESME

Vetar nočas čudno hući

Vetar nočas čudno hući

Kako čudno vetar nočas hući.

Stari haos on u meni budi,

Nemir užarene žući.

A ja stojim u tom paklu,

Kao đavo neki izvađenog srca.

Tražim lice tvoje izgubljeno,

Kosu, koju vetar nosi.

Brišeš suze, gledaš nemo,

Sve ti sveto zamagljeno.

Krvav mantil skupljaš,

Kiša, vetar i samoča!

Zašto? — pitaš! vrištiš!

A ja stojim, zurim kao đavo.

Gledam tvoje bledo lice,

Gledam tebe, ljubav moju.

Stežem zube u tom paklu,

A ti lik moj, jedva vidiš,

U zamagljenom staklu.

Znam, šta misliš!

Dok nestaješ u vatri,

Izgubljene duše svoje...

Vetar noćas opet čudno hući.

Vraća nemo onu sliku,

Koju vidim, dodirujem,

Dok po mome licu,

Kiša blago prska...plačem!

Zar to đavo ima dušu?

Čezne, žudi...krv se sliva.

Ljubavi ljudska, previše si gruba,

Prevrtljiva a beskrajno mila.

Željo moja, sudbinu si

Prevrnula, u tuzi sahranila,

A sad plačeš neutešno!

Gledam tebe kao đavo neki,

Izvađenog srca, a duša se guši.

Dok mi čudan vetar, nežno kosu mrsi.