PESME

OPROSTI MU BOŽE, KRAJ

OPROSTI MU BOŽE

Sva bahatost, glupost bedna,

Sruši se nočas na dušu moju,

Gaze razum, razvlače mržnju ovu.

Gde ste sada močnice bludnih noći,

Čije si rasuo suze jadnica, od njih bežeći.

Zbog bednice jedne stavio na lomaču,

Gazio, pustio da cvile, drhte, plaču.

Gde su sada tvoje noći,

Tvoje bludne, bolne moči.

Kojima si peko srca usamljena,

Ostavljao ih uma skamenjena.

Sad te kazna stiže rasipniče,

Niskih strasti i gorkih reči.

Vraća se sad kletva njina,

Stiže te samoća bedna.

Još ne plačeš, tražiš sliku njenu,

Sve je bleđa i sve dalja,

U tami te tuga muči jedna,

Dal' te voli od njih duša neka.

Il' te mrze sve od reda

Mržnjom one sebe hrane,

Ni vodu ti ne bi dale,

U paklu te žele živog drati,

Kosti tvoje po zemlji rasuti.

Seme ti zauvek zatrti,

Dušu ti u bolu zatvoriti,

I krvavim voskom zaliti.

Ništa te spasiti ne može,

Ništa, sem jedna ako kaže,

Volio, on je iskreno i silno mene.

Oprostite, začuh; mora ta bol da se neguje

On je žrtva svih nas, pa i mene same

Zato skini Bože kletvu strašnu njinu,

Daj ga meni, da ga usnama svojim,

U ovaj život, željna njega, ponovo vratim...

KRAJ

Polako se primiču,

Osećam zadah njihov,

Njihovu urlajuću glad.

Vidim kako gmižu,

Kako skaču i pevaju,

Dolazi mi novi smrad.

Dušu nedam njima,

Nek me spale sad.

A kopilad gnusna ova,

Cvrči gladna,

U vatri tela mog.

Sa mnom zajedno,

Nek postanu pepela deo tog.