Koračali smo duž velikog , starog zida išaranog pukotinama koje su mahovine i razne puzavice, već odavno ispunjavale. Zašli smo za još jedan ćošak i u daljini ugledali siluetu kako ulazi u nama nepoznat svet.
Udahnula sam duboko dok je moje srce sve više bubnjalo a koraci postajali sve teži okovani čudnom melanholijom ukrašenom strepnjom i ushićenošću.
„Pa, ovde se razilazimo. Srećno il šta god, samo nemojte da vam se posreći previše.“
Žena je prasnula u smeh i prošla rukom kroz kosu dok je visokog pogleda prolazila kroz veliku drvenu kapiju koja se jedva držala na šarkama.
Za njom je ušao i starac, ali ne pre nego što mi je uputio sumnjičavi pogled propraćen jezivim osmehom. Naježila sam se i brzo odmahnula glavom terajući taj osećaj od sebe u pokušaju da izbrišem njegovu ljigavu pojavu.
Neko vreme sam stajala udišući hladan vazduh koji je upućivao na jesen koja se sprema da preuzme ovu šumu davajući joj sasvim drugačiji , pomalo tužni izgled.
Posmatrala sam veliko dvorište koje je iznenađujuće bilo u dobroj formi. Trava je bila pokošena otkrivajući prelepi vrt raznovrsnog cveća i malih belih statua anđela koje su nekako bacale ironičnu senku na celo ovo mesto.
Uzdahnula sam i polako se uputila ka velikim ulaznim vratima preko kamenite staze.
Nije mi se sviđalo ovo mesto. Svojim izgledom je želelo da prikrije mračni abis i okrutnu istinu koju sam mogla da predosetim.
Nisam videla nikoga nakon nekog vremena dok sam pogledom pretraživala dvorište ni sama ne znajući šta želim da pronađem. Okrenula sam se ka vratima i u trenutku kada je moja ruka posegnula za starom kvakom, ona su se sama otvorila, baš kao da mi je i sam đavo pokazivao put ka paklu kojeg smo samo mi mogli da stvorimo.
Pre nego što sam zakoračila u mrak osetila sam oštar vetar kako je peckao moje lice i oči zbog čega sam nesvesno podigla svoju ruku i dotakla hladne obraze. Suze su nakvasile moje jagodice i polako počele da se spuštaju niz prste poput nestvarnih bisera koji su se gubili u trenutku kada su dotakli početak mog prsta , odnešeni vetrom, zaboravljeni vremenom.
Zakoračila sam u mračnu prostoriju brišući preostale suze sa mog bledog lica.
Vrata su se uz tresak zatvorila zbog čega sam poskočila i brzo se vratila u realnost. Kao da sam i sama na trenutak zaboravila zašto sam ovde, ko sam....
Svetlo sveća je rasteralo mrak otkrivajući stare sive zidove ukrašene raznim portretima i ukrasima pa sve do skupocenog staromodnog nameštaja koji je uokviravao sliku ovog malog dvorca. Iznenađujuće je što je sve bilo sređeno i nisam mogla uočiti nikakvu prljavštinu ili miris buđi i ustajalog vazduha.
Moje divljenje bi prekinuto tihim kikotom koji je dopirao odozdo. Pogledom sam ispratila dugačke stepenice, ukrašene jednostavnom drvenom ogradom, koje su vodile na sledeći sprat. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da opazim malu devojčiću kako viri iza zida osmehujući mi se.
„Vreme je.“ Rekla je dok su me dva tamna oka nežno posmatrala.
Tužni osmeh je zaigrao na mom licu dok sam posmatrala svoju mlađu verziju kako nestrpljivo čeka moj odgovor.
Svakim korakom moj osmeh je postajao sve tužniji dok su se misli borile sa tim šta me čeka.
Ispružila je svoju tanku ručicu ka meni koju sam ja bez reči prihvatila, na šta je ona samo klimnula glavom dopustivši dugačkoj kosi da se lagano zanjiše na njenim leđima.
Vodila me je kroz dugačke hodnike, uz stepenice sve dok nismo stigli do poslednjeg, četvrtog, sprata. Stala sam kad i ona, ispred vrata koja su se nalazila u blizini stepenica.
Tišina je bila umirujuća i davala mi je neki lažan osećaj sigurnosti koji sam znala da neće potrajati i da će moje biće biti ponovo poljuljano zajedno sa svojim temeljima koji su svakog trenutka mogli da puknu u ovom izopačenom svetu gde su se laži slatko prikazivale a istina duboko skrivala u najmračnijim mestima koje smo uvek pokušavali da izbegnemo zadovoljeni slatkim lažima i površnim mislima.
„Kroz strah ćeš otkriti istinu.“ Rekla je čvrsto stežući moju ruku. „Strah preuveličava istinu."
Rekla je tužno.
„Spremna sam.“
Rekla sam odlučno pogledavši je pravo u oči.
Za uzvrat mi se samo osmehnula i pustila moju ruku.
Progutala sam knedlu u grlu i brzo otvorila vrata zakoračivši u prostoriju do god sam imala ovo malo odlučnosti u sebi, taj lažan oslonac za koji sam se pridržavala svojim drhtavim bićem.
Ponovo sam se pronašla u mraku i moja ruka je automatski posegnula za prekidačem sve dok ga nije pronašla.
*Klik*
Nalazila sam se u velikoj prostoriji bez nameštaja sa zatamljenim prozorima i zidovima sa kojih se gulila farba.
Moj pogled se zaustavio na poznatom crvenom potočiću i tek tada me je pogodio teški metalni miris krvi.
Moje srce je sve jače lupalo dok sam pogledom tražila izvor.
Prekrila sam usta rukom kada sam konačno ugledala tu odvratnu pojavu, tu igru u kojoj je samo smrt uživala.
Čovek je vezan za stub koji je jedini predstavljao oslonac za njegovo beživotno telo, sprečavajući ga da padne u lokvu krvi koja se nalazila oko njegovih nogu. Njegova bleda koža i šavovi koji su virili ispod odeće, i neki koji su jasno bili vidljivi kao onaj preko njegovih usta i oko vrata, su odavali sliku jezive lutke.
Okrenula sam se da istrčim iz prostorije dok mi se želudačna kiselina sve više penjala u grlu.
Spuštenog pogleda sam otrčala ka vratima prekrivši i nos rukom dok su se suze oblikovale u mojim očima. Umesto da prođem kroz njih sudarila sam se sa nekim.
Podigla sam pogled i srela Leonove plave oči i osmeh koji je skrivao grehove koji su se nizali poput crvenih bisera bojeći njegovu dušu u boju smrti.
Napravila sam par koraka u nazad dok su se suze, sada, nekontrolisano spuštale niz moje obraze i kvasile moju ruku ostavljajući vreli trag na mojoj koži.
Ovo ne može biti on...
[...]
YOU ARE READING
At Least Save My Monsters
Horror~ Triler/horor sa dozom romatike~ Lusindin život je veoma buran, i na veoma surov način njen predah od realnosti u školi biva oduzet. Sve više je tonula u beznađe i mračne dubine njene izmučene duše. Nikada se nije osećala potpunom, oduvek je znal...
