At Least Save My Monsters

48. ~Između života i smrti~

Na samom kraju ove zamišljene staze nalazi se auto sa kojim ćemo, neprimetno uspeti da se odvezemo do aerodroma i privatnim avionom odletimo za Rumuniju. Zašto tamo? Samo znam da se negde tamo nalazi Lusi, bar po njegovim rečima.

Stegao sam ranac i konačno pogledao u Danijela koji je koračao tik ispred mene. Nešto me je kopkalo već neko vreme.

„Nešto mi ne govoriš." Odlučno sam rekao jednoličnim glasom.

Vreme je prolazilo i mojim umom je vladao potpuni haos, dok sam pokušavao da zadržim bar jednu misao duže, pre nego što bi došla sledeća.

„Upravu si."
Konačno je progovorio i više nije zvučao kao Danijel koga znam.

Sva toplina njegovog glasa je nestala dok su te reči sve više udaljavale nit nade koju sam očajnički pokušavao da zgrabim.

„Video sam nekakav simbol u njenom umu. Kao da je bio ugraviran u njenoj duši, zakopan i zaključan sve dok nije pronašla ključ za skriveni delić duše..."

Posmatrao sam ga kako se gubi u bolu terajući reči koje su uporno zapinjale u njegovom grlu. Nagla promena u njegovom stavu me je na trenutak iznenadila zbog čega mi je trebalo par trenutaka da shvatim značenje onog što je rekao.
Otvorio sam usta da izgovorim nešto ali umesto toga žustro sam stavio ruku na Danijelovo rame dok je jeza prolazila čitavim mojim telom. Bez trenutka oklevanja je stao kad i ja dok smo pogledom prelazili preko beskonačnog zelenila.

Hladnoća nas je obavila budeći u nama strah koji je pretio da zavlada našim umovima i odbaci svaku racionalnu misao koja bi sprečila da napravimo neku glupost.

„Ko si ti?" Rekao sam malo glasnije posmatrajući malu devojčicu ispred nas.

„Tako mi je žao što sam vas uplašila. To je stvarno nepristojno sa moje strane." Rekla je odmahujući glavom dok je dugačka bela kosa poskakivala po njenim leđima.

„Moje ime je Anabel."

Rekla je sa osmehom koji je bio predodređen da istopi srca. Taj osmeh i velika ljubičasta mašna bi svakog mogla odvrati od njenog mrtvog pogleda dva ljubičasta oka.
Kikot je napustio njena usta pre nego što je izgovorila
„Neću vas povrediti, ovde sam da vam pružim pomoć."

"Bolje da te pitam šta si ti?"

Oprezno sam je posmatrao dok je u mojim očima tinjao plamen mržnje, spreman da se razbukta svakog trenutka.

„I zašto bi ti pomogla nama? Šta želiš?" Rekao sam stiskajući šake.

„Moj gospodar me je poslao k vama."
Rekla je kao da je to nešto što nam treba biti očigledno, pre nego što se poklonila i još jednom zakikotala i stavila ruku na usta potpuno ignorišući moje prvo pitanje.

„Rekao je da vas dovedem, jer samo vam on može pomoći sa tim vašim lovom na vendiga."

Sumnja je sve više rasla u meni potiskujući strah koji je ostavljao samo bledi trag za sobom.

„Šta tvoj gospodar želi za uzvrat?" Danijel je hladno upitao.

Anabel je stavila ruke iza leđa i polako počela da se klati na prstima.

„To ćete morati njega da pitate. Požurite sa odlukom jer nemamo još mnogo vremena."

„Kako da znamo da je to istina, i da nas nećeš ubiti?"