Kazna za nadu (drugi deo)

Poglavlje 15

Sinoć sam strahovito odlepila kada nisam uspela da ubodem ključ u bravu. Ne, nisam bila pijana. Nisam znala gde je levo, kako kaže Dopisna a ja rekoh, ne znam gde je jug!
Onda se setih jutros DanijelaMitrovic5 Lepe Kate i Roleta i Nina istok, Nina zapad pa i sama zapevah - Nina jug, Nina sever....
Eh, dogodovština koliko neću, procedura za ulazak u ambulantu je da prođete kroz vrata, a lustere kačimo o plafone. I ne, ne smete da me pipate za dupe, prvo, dupe mi se ne vidi!
I da...
U Vulkanu je online akcija 6 knjiga za 999 i važi do 22.7.
Ajde, bilo je dosta, vraćamo se Kazni za nadu...

Hladni i snežni Alpi, zastrašujuća belina ili nepregledno prostranstvo prepub mogućnosti.
Dočekati Novu godinu u zlatnom kavezu sa prividom mogućnosti izbora ili sakriti se daleko od sveta, biti svoj, a opet ne reći svoje ime...

I dok je Mia jurila na sankama belim stazama, Simonu je morila ista briga. Šta posle?
Šta kada se san završi i ona protrlja oči vraćena natrag u svoj krevet, svoje devojačke kuće u prostoriju odmah do Mladenove. Šta onda?
Šta ako je ni sva upornost kojom Liam isijava ne može da joj da snagu da prebrodi period koji će svakako doći?
Bajke se završavaju.
Čak i one gde su zadnji redovi ispisani magićnim rečima Živeli su srećno do kraha života. Bajka se završava. Negde ranije, kada čarolija prestane, negde kasnije kada se pojavi zli kralj i sa scebe skloni dobrog princa.
Ali sve se završava...
Plašila se bilo kakvog kraja, naročito sada, kada je napokon shvatila šta znači živeti, a ne bojati se.
Sada kada je osetila ukus apsolutne slobode i samostalnosti.
Eh, sloboda samostalnog življenja je nešto za šta je bila uskraćena. Život sa roditeljina je nosio određena pravila, a iz jedne kutije samo je prenešena u drugu. Jedini izbor je bila i ta njena sitna pobeda koju je izvojevala kratkim joj begom. Od sebe, stvarnosti koja joj je nametnuta, od svih.

Osetila je toplinu iza sebe, a zatim i težinu Liamovih ruku oko njenog struka. Navalila je glavu unazad i pronašla odlonac na njegovom ramenu.

"Prija joj da se sanka. Srećna je", rekla je tiho misleći na Miinu slobodu. Ono na čemu bi mogla da joj pozavidi. Bezbrižnost odrastanja.

"Prija i tebi. Blistaš!"

"Opuštena sam, sada..."

Poljubio ju je u obraz, hladan i rumen i nastavio da pogledom prati neumornu Miu.
Bila je savršena. Bila je jedinstvena sa svojom gar crnom kosom i tamnim okicama. Poput Snežane iz istoimene bajke.

"Nova godina na Alpima je prelep poklon, ali... Liame, mislim da je previše."

"Nije previše. U svakim slučaju do Božića smo ovde, a onda se možda i vratimo kući."

"Kući, Liame? Kojoj kući? U Italiju ili... Nazad?"

Kojoj kući? Čijoj? Meseci su joj prolazili u podvojenosti osećanja. Znala je da je njen beg ispravan, a opet je osećala da postoji nešto pogrešno. Ona je bila udata. Njena ćerka je nosila Mladenovo prezime... Kući...

"Našoj. Mi smo porodica, Simona. Ti, Mia i ja..."

*********

Košava je brisala i suvomrazica je bila još jača. Koža lica ga je pekla dok se osvrtao po praznom haustoru.
Trebala je biti ovde.
Magdalena.
Tako su mu rekli, da će biti tu, u haustoru, da će ga čekati...

Samo mesec dana ranije dobio je besmislenu poruku sa čestitkom da će postati otac.
Ubrzo, krenule su slike ultrazvuka i nečega što je ličilo na dete.
Bez imena, bez potpisa, bez ičega, samo slika.
Simona nije...
Simona svakako nije mogla biti trudna sedam meseci, ali neka druga je mogla biti. Možda čak i Magdalena od koje nije čuo ni glasa sve do tog popodneva kada mu je anonimno javljeno da će biti tu.
Baš u tom haustoru...