Kazna za nadu (drugi deo)

Poglavlje 12

Hlagani povetarac koji je dolazio s mora skidao je prašinu sa Simoninih osećanja. Zaboravila je kako je biti žena, kako je osećati svet oko sebe, zaboravila je kako je biti čovek.
Zahvalnost je bila na prvom mestu. Budila se bez straha. To joj je nedostajalo.

"Mama! Mama, vidi!", Mia je u rukama nosila medvedića, a kada mu je pritisla stomak čula se uspavanka, "kupila mi je baba Mica!"

"To je baš lepo", videla je Liama koji je prilazio, a vetrić mu je pomerao jaknu i otkrivao belu majicu na napetim ramenima.
Stresla se. Jednom je dozvolila svom telu da je ponese i nije se pokajala, sada se plašila sebe same i svojih reakcija. Tada je bila devojka, a sada... To više nije!

"Jeste mama i rekla sam hvala!"

Nasmešila se i ponovo je bila zahvalna. Mia je bila njena svetla tačka. Saznanje da je možda, ali možda Liamova kćer joj je olakšala već donešenu odluku da pobegne.

"Uživaš na plaži?"

"I te kako. Žao mi je što ne mogu stopalima da uronim u ovaj sitan pesak. Nedostaju mi te neke sitnice."

"Dosta ste putovali?"

"Liame? Koja je svrha ovog razgovora?", zbunila se, nije očekivala da je više proituje nakon njene iskrene ispovesti.

"Samo pitam. Ne bih voleo da si bila zaključana u četiri zida dok se on provodio."

"Nisam bila, ali sam bila vezana olovinim lancima. Kud on tu i mi. Lutka za pokazivanje, idealna žena. Znam šta se šuškalo iza mojih leđa. Bila sam sponzoruša, bila sam glupača. Bila sam svašta i iskreno nisu pogrešili. Nisam se udala iz ljubavi već iz ne znam i ja kog razloga. Moja me porodica mrzi."

"Zbog mene..."

"Ne zbog tebe! Nikako zbog tebe. Mrze me zato što nisam bila savršeno savršena. Ti ili neko drugi. To veče je bilo moje veče i iskreno sada je i meni drago što sam te srela."

Odmahnuo je glavom. Razumeo je i Simonu, ali shvatio je i Mladena. Osoba poput njega je bila opasna osoba. U ženama je video samo osvajanje, a Simona je bila posed. Njegovo.
Ne znajući da je pripala nekom drugom.
Prišao je još korak bliže. Pa još jedan. Dok je pesak propadao pod njegovim koracima, Simonina radoznalost je rasla. Iščekivala je sledeći potez, sa nekom slatkom nervozom pratila pokrete njegove ruke koja se ubrzo našla u njenoj kosi.

"Ne umanjuje moj greh. Nisam znao, nije mi palo na pamet!"

Lagano je nakrivila glavu u stranu prateći Miu koja je trčakarala plažom. Bila je srećna, zbog deteta, zbog sebe. Zatvorila je oči na kratko, te sa posebnom pažnjom pogled vratila na Liama.

"Greh ne postoji. Postoji ostvarenje sna", reče, te ga uhvati za ruku koja je delom počivala u njenoj kosi, delom na njenom obrazu, "postoji osećaj, postoji lepa uspomena. Nemoj da mi je oduzmeš. Ostavi mi tu uspomenu jer..."

Nije joj dozvolio da nastavi rečenicu, već spusti usne na njene i time zapečati dogovor. Završi svaki razgovor.

"Reci mi, kako bi bilo da se više nikada ne vratiš njemu?"

***********

"Šta bi dao da ti se žena i dete vrate?", stajalo je iskucano i perorezom zakačeno za radni sto demolirane radne sobe.

Nesa i Janja su nezvanično bile u njegovoj kući. Navele su svoje sumnje, ponudile pomoć i podršku, ali previše je toga u opticaju da bi imao poverenja u tužioca ili advokata odbrane. Jin i Jang pravosuđa, Janja i Nesa.

Vrteo je papir u rukama. Na poruku je naišao istog trena kada je ušao u radnu sobu, ali je rešio da prećuti. Ne samo policiji, već i Nesi.
Nije bio uznemiren zbog bezbedosti žene i deteta koliko je bio intrigiran šta otmičar želi.
Šta je to toliko bitno da napravi premetačinu, a ostavi novac i povede Simonu i Miu.

Šta bi dao da se one vrate?
Kada malo bolje razmisli, verovatno ništa!

Telefon je zavibrirao samo jednom. Na ekranu se pojavila poruka bez pošiljaoca, samo tekst.
Da razmisli.

O čemu?
O životu?
Zašto bi razmišljao o bilo čemu kada je imao sve?
Imao je novac, imao je informacije, imao je moć. Sveto trojstvo uspeha, a pri tom, imao je i ambiciju. Da postane još moćniji, ali i čišći.
Ali neko zna o njemu više nego što bi on hteo.
On, Mladen Jelić nikome nije polagao račune. Mogai je samo da pregazi i uzme šta želi.
Nema on o čemu da razmišlja...

*******

"Ne znam. Stvarno ne znam kako bi bilo da ne moram da mu se vratim. Iskreno, volela bih to. Volela bih u stvari da nikada nisam izašla iz hotela. Ili da sam otišla na drugu stranu. Da sam bila sebičnija, da sam gledala sebe. Bilo bi odlično da ne moram da mu se ikada vratim."

"Niko ne govori da moraš da mu se vratiš, već pitam, da mu se ne vratiš."

"Ovaj naš mehur od sapunice? On nije trajan!"

"Simona, ne razumeš me. Ovo nije tvoj krajnji izlaz, ovo je samo mesto gde ostaješ dok ne rešiš. Da li Mii želiš život poput tvog. Da je tata bogato uda. Da li želiš da mu se nikada ne vratiš?"

"Želim, ali te ne razumem."

Ponovo ju je poljubio. Nežno i znalački ispitivao njemu odluku na jedini način na koji nije mogla da se dvoumi ili slaže.
Ljubio ju je lagano, davao je sebi vreme da uživa u mekim joj usnama i mirisu njene kože, tako slatkom, tako nežnom.
Ljubio je osećajući ne predaju, već pripadanje, obostranu želju da se poljubac ne završi, a mehur, kako ga je Simona nazvala ne pukne.

"Želim da ostanem u tvom naručju, ne samo u naručju, želim da nikada nisam izašla iz tvog života. Izvini, Liame, ali tako sam pogrešila", suze su joj kvasile usne koje je posmatrao kako se pomeraju i dozivaju ga nazad.

"Oboje smo pogrešili. Ti što si otišla, ja što sam te pustio. Sada te ne puštam..."

I nije je pustio. Ne samo tog dana ili te noći, već je nije pustio ni nedeljama kasnije.
Imali su priliku da se upoznaju. Da povežu svoje svetove u jednu celinu jasnih granica i još jasnijih boja i oblika.
Pripadali su jednom drugom kao da su predodređeni bili još pre rođenja, bez razmišljanja o onome što ih na kraju čeka.
Stizale su vesti o Simoninom nestanku. Nagađanja i tragovi kojima su se u policiji vodili samo su ima izazivali napade smeha, ali Liam je znao bolje. Glavni inspektor Joksimović bio je iz policijske porodice, a kako je njegov stric godinama ranije spasio Liamovog oca sigurne i dugačke robije, znao je da će Sima, nazvan iz milošte, proniknuti u srž problemai da će jednom Simona slobodno koračati i svojim gradom, ako to bude želela. Do tada, kao prava mala porodica uživali su kasnoj, toploj jeseni na jugu Italije...