Kazna za nadu (drugi deo)

Poglavlje 7

Nekada je neznanje blagoslov.
Život u neznanju ima svoje blagodeti, no Liam nije bio jedan od onih koji su taj blagoslov želeli.
Koliko je neznanje značajno za psihički mir, toliko je znanje davalo moć.
Dejana Andrejević, bankarski službenik, Simonina mlađa sestra i Natalijina školska drugarica svakako nije bila dobra osoba. Ni najmanje...

"Tata je upao u dugove! Vi ne znate kako je strašno kada vam roditelji kažu da ne možete da studirate jer nema para. Da možda gubite svoju kuću, svoju sobu, svoj život! Onda je došao Jelić i ponudio tati izlaz. Da se oženi Simonom i svom tastu pomogne u dugovima.
Simaona nije želela da se uda za njega. Htela je svoje prinčeve iz bajki o kojima je čitala Nađi i Moniki. Simona je sebično želela ljubav ne mareći na nas. Što možemo ubrzo da ostanemo na ulici. Molila je oca da je ne uda. Bila je u venčanici i plakala je samo da se ne uda. Šta je to ljubav? Ljubav se ne jede, jede se hleb, a hleb se kupuje novcem.
Na kraju se udala i ja sam odahnula kada je rekla Da. Jedan problem manje...
Ali je ona nastavila biti sebična!
Mladen je došao kod nas, rekao tati da Simona nije bila devica i da njihov dogovor otpada. Sve menice je aktivirao i mi smo ostali na ulici! Monika je pobegla preko granice, ja sam moral asama da se školujem, a Nađa... Ona je još u školi!
Tata se propio i mama je morala da ga pošalje u bolnicu na lečenje odakle ga ne puštaju da izađe. Mama radi dva posla. Hej, dva da plati stanarinu i Nađine knjige! Sve nas je koštala Simona. Sve nam je oduzela..."

"Još si u Rusiji?"

"Kao što vidiš. Poslala si poruku danas?"

"Nisam, Liame. Uplašiće se. Sinoć je bila nervozna za večerom, proveravala je telefon samo da ne zapišti. Mladen je ljigavac kakav ne postoji!"

"Vidiš da postoji. Devojčica?"

Natalija je kucnula usnu svojim dugim, manikiranim noktom i zaćutala. Nije znala šta da mu kaže.

"Devojčica?", ponovio je sa manje strpljenja.

"Šta želiš da znaš?"

"Natalija!"

"DNK ti nije potreban, Boris je ispisano svuda po njenom licu. Međutim, mislim da ni jedan ni drugi ne sumnjaju da je dete Mladenovo. Čak mislim da su ubeđeni da jeste. Mislim da je i Nesa uvidela sličnost, prilično je ćutala, a Mihajlo... On na malu nije ni obratio pažnju, ali je shvatio da nešto ne štima."

"Šta? Šta ćutiš?"

Natalija je sela u kožnu fotelji, skinula cipele i podugla umorne noge na stočić. Nasula je sebi piće i zagledala se u portal pred sobom.
Kako da kaže bratu da sumnja na zlostavljanje?
Kako da kaže da strah koji je osetila u Simoni nije uslovljen samo bojaznošću da joj ne stigne poruka? Kako da mu kaže?

"Saznao sam od Dejane da je otac u sanatoriumu za alkoholičare. I da je Simona molila da je ne udaju...."

"Znaš, mesec ipo nakon venčanja je zvala tatu da mu kaže da je trudna. Mi smo već tada sve izgubili. Nismo se radovali, barem ne tata i ja. Mama je ćutala, Monika i Nađa nisu ništa znale. Kada se porodila molila je tatu da dođe po nju. Tada smo joj rekli da je mrtva za nas i da je sama kriva što joj je loše u braku. Moglo je da joj bude dobro da je samo progutala svoj ponos i prestala da traži tog svog princa!"

"Saznao sam da joj je slomio ruku nakon porođaja. Da li je to tačno?"

"Ne znam, Liame. Ne znam, ali sumnjam u mnogo što šta. Mislila sam da je samo kreten koji jebe sve na dve noge, ali sada sam sigurna i da je nasilnik. I to ne pasivan agresivac, već onaj pravi. Da joj kosti koje se ne vide lomi krvnički. Svaki dan."

Stegao je čašu u ruci sve dok mu zglavci nisu pobeleli. Nadao se da nije. Iskreno se nadao da nije... "Ako samo digne ruku na nju... Ako samo digne glas..."

"Nećeš to saznati, sigurno. Nije osoba koja ima prijatelje, čak nema pojma ko si ti. Zna iz priče Sergeja i Nesu, ali samo priče. O tebi nema pojma. Rekla sam joj da si se školovao u inostranstvu, Nesa je iskulirala  moje brbljanje. Ona ne zna da je Liam Dojčinović bio momak iz kluba!"

"Ona nije znala ni gde je bila to veče, Natalija! Kao da je živela pod kamenom. Mislim da je prvi put izašla u klub, u opšte!"

Neznanje je blagoslov, znanje je moć. Tik tak, Liam se pronašao u problemu. Neće moći još dugo da se skriva iza obaveza u inostranstvu, ali isto tako neće moći da se drži po strani ako primeti da se sa Simonom nešto dešava. Nije takva osoba.
Čak i da Simona nije ona njegova vatreno crvena lepotica koja mu je kroz prste skliznula, ideja o maltretiranoj ženi bila mu je mrska. Jer devojčice ne smeju da plaču. Devojčice moraju da imaju osmehe na licu, njihovi dani moraju biti ispunjeni srećom. 
Njegova kćer neće videti majku kako plače, pa makar on morao zauvek da bude daleko od njih.

"Liame? Čuješ li me? Liame?"

"Molim?", trgnuo se i grubost njegovog lica je nestala. Natalija je njegova devojčica, ne sme da je uplaši, zabrine.

"Nesa je zvala. Nešto se desilo i moram odmah do hotela. Tebi je poručila, citiram, Reci mom sinu da znam da je tu i da se odmah javi ocu!"

"Šta se desilo?"

"Ne znam, ali je veliko. Zovi Mika, tako je rekla, ja moram da odem..."

Gledao je kako izlazi iz kancelarije bosonoga, žuri toliko da cipele nosi u rukama. Gleda je kroz portal kako svakim korakom grabi van i pokušava što pre da stigne u hotel.
Ništa na ovom svetu ne pistoji a da Nesa Nešić ne može da sredi.
Ne postoji osoba koja neće izraziti poštovanje prema ženi koja je sama sa koferima na kiši donela odluku života.
Ne postoji onaj koji će ostati na nogama kada Nesa podigne glas i onaj koji će imati čist veš kada se Nesa naljuti. Ne postoji osoba na svetu koja želi da se Nesi zameri, a da posle svega što Nesa može ne oseti Mihajlov gnev. Ili Sergejevu osvetu.

"Tata, o čemu je reč?"

"O tome da si zasrao!"

"Tata?"

"Liame, neću da okolišam, znam da si se odavno vratio u zemlju, baš kao što znam da si pronašao onu koju tražiš. Ona je u problemu i sada joj samo mi i Bog možemo pomoći."

"Opet, šta se dešava?", gubio je strpljenje, a to se retko dešavalo. Liam nikada nije gubio strpljenje.

"Sada stvarno moraš da odeš. Odmah, danas, sad. Imaš let, avion je na pisti, pun je, gubi se iz zemlje dok te ne pozovemo. Danas, Liame, sada...", bilo je sve što je rekao pre nego što se na vratima Liamove kancelarije pojavio Igor.
Došao je da ga isprati...

Na drugoj strani grada, u jednom apartmanu sa pogledom na reku, tri su žene sedele za stolom.
Jedna je ćutala i gledala u prozor preko ramena druge koja je besno stiskala ključeve kola. Treća je sa suzama u očima prepričavala prizor...
Došla je tog jutra na posao, baš kao što je radila svaki drugi dan.
Iz radne sobe čula je uzdahe i pomislila da su gazda i gazdarica zaigrani u zanosu.
Krenula je ka gazdaričinoj spavaćoj sobi da je sredi, i naišla je na krevet upravo onakav kakav je ostavila.
Zatim, krenula je ka gazdinoj i ostala zgranuta. Gazdarica je ležala na sredini kreveta, skoro nemoćna da se pomeri, a oko nje su bili tragovi krvi.
Pomogla joj je da ustane i ode do kupatila, zatim je pažljivo oprala sve što se s njene kože oprati moglo, a da je nedodirne bilo gde drugde.
Iskrala se iz kupatila na prstima, zatim jako lupila ulaznim vratima, da da znak da je u kući još neko...
Gazda je izašao iz radne sobe, ali s njim tada nije bilo nikog, zahvalio se na dolasku, a zatim krenuo da proveri svoju suprugu.
Brzo je izašao iz sobe, skupio potrebne stvari i izašao iz kuće...
Nije bilo dadilje, nije bilo devojčice, u kući su bile samo ona i gazdarica. Po molbi gazdarice otrčala je u apoteku, a zatim pozvala broj koji joj je drhtavim prstima ukucala u telefon...
I tako se našla tu, u hotelskoj sobi, moleći za pomoć za nekog ko više nema snage...

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖