Kazna za nadu (drugi deo)

Poglavlje 6

Crna kosica je poskakivala vezana u repiće. S jedne strane, držala je za ruku tatu, s druge, držala je mamu. Idealna slika male porodice, sa dadiljom iza njih.
Koračali su polako mermernim hodnicima hotela "Mari Mar" ka restoranu i privatnoj sali u kojoj im je rečeno da su očekivani kao gosti.
Simona je pravih leđa i visoko podignute glave ponosno podnosila trenutnu, ali i buduću situaciju. Nije joj prvi tango, nije prvi put da imaju poslvni ili poluprivatni ručak, večeru sa nekim od partnera.
Obično su to bili ljudi sa kojima je Mladen sarađivao. Neretko su bili mutni poslovi, mutnih ljudi, kada ke njena uloga trofejne žene bila ta da samo ćuti i s kraja stoka se smeška. Ostale su žene ćutale, bez privilegije smeškanja.
Ovog puta bilo je drugačije.
Ovog puta zvezda večeri je ona, arhitekta, uspešna žena. Ovog puta, Mladen je trebao da ćuti... A znala je da neće.
Poznavala je čoveka.
Znala je kako ujeda, kako udara. Kako vređa i ponižava. Znala je i kako glumi, pažnju privlači na sebe, znala je... O, Bože, tako je dobro znala šta se kroje iza svakog njegovog pogleda i znala je još nešto...
Plakaće sutra.
Svakako će već ujutru plakati pod pretnjama, pod uvredama, možda i pod šakama.
Ali suze joj neće ići. Plakaće tiho, nemo, bez suza, bez drhtaja, irvariće joj svaka rana koju na srcu nosi, ali večeras će biti upravo ona...

"Nemoj da me obrukaš!", zarežao joj je na uho.

"Obostrano je", odgovorila je s osmehom...

"Dobro veče, Simona! Dobro došli!", Natalija je srdačno ustala sa svoje stolice i rukovala se sa Simonom, zatim bez ustručavanja klekla pred Miom i uzela je u naručje "Dakle, ovo je princeza Mia?! Prelepa je!", zagledala se u detinje crne oči, zatim razvila najveći osmeh na svetu, "Moje poštovanje, Jeliću! Sedite! Ovo su tetka Nesa i teča Mihajlo, Liam i ujka Sergej nisu u zemlji."

Dok se Simona tiho rukovala sa smernom ženom i krotkim muškarcem, Mladen nije mirovao. Očima je šetao prvo po Nesinom licu, ne niej se upoznao s njom, zatim neznatno oblizao usne zagledan u Nataliju. Mihajla je poznavao po priči.

"Liama nisi upoznala, jer kao što rekoh on je u Rusiji, tako da ćeš ga upoznati na otvaranju hotela. Raduje se ispisivanuu čeka, samo da znaš!"

"Mene je čudilo da se Liam i ja nismo ranije sreli,  ali mi je Vera rekla da je stariji od mene, pa verujem da se nismo ni kretali u istim krugovima."

"Ne samo to!" Natalija je ostala dosledna svom blebetanju uz podrvriskivanje, "On se nije ni školovao ovde. Tetka i teča su ga školovali u inostranstvu, a koliko je stariji od tebe, neću ti reći", osmeh joj je bio zagonetan.

Nesa je ćutala i pratila nemi rat koji je Mihajlo vodio sam sa sobom, Mladenove poglede upućene dadilji i varnice bačene na svoju suprugu. Nju je bilo teško prevariti, javna je tajna to bila, a cela ova farsa joj je delovala mučno. "Imam utisak da bi ga držao za kednu nogu?"

S osmehom na licu prišao je njenom uhu, spustio usnu na resicu i istim tinom odgovorio "Verovatno ga ne bih držao za noge, pao bi pravo na glavu", poljubio je svoju suprugu i nastavio da zuri u Mladena.

Kapljica znoja na njegovom zulufu odala je nervozu. Mladen Jelić nikada nije bio nervozan, sada je to osećanje iskusio. Mirnoća koja se širila oko Nese i Mihajla bila je prividna, znao je to. Bio je ubeđen da znaju o njemu mnogo više nego što je želeo i samom tim, njegov plan da šarmira Dojčinoviće nekako je pao u vodu.
Nakon neobaveznog čavrljanja iz neprijatne situacije, klupko crne kose opomenulo ih je da je tu.
Mii se spavalo, bilo je vreme da je Magdalena odvede kući.

"Imaš lepu kosu", rekla je hvatajući pramen Nesine kose pri pozdravu.

"Imaš prelepe oči!", odgovorila je, spustila lagani poljubac na prćast nosić i poželela joj slatke snove. Zatim, onako kako samo ona zna nastavila je da upija dešavanja oko sebe.
Simoninu nesigurnost koja je bila sve osetnija i Mladenovu srdžbu koja je izbijala.

"Pa...", kisleo se nasmejao uzimajući čašu Rizlinga.

"Pa... Mladene? Verujem da si ponosan na svoju suprugu? Ovo veče je u znaku Simone, verujem da si ponosan. Ja sam ponosan na svaki Nesin uspeh!"

"Naravno da jesam. Sve te godine učenja, truda i rada su se napokon isplatile. Ona je uspela sasvim sama. Ponosan sam", ali mu osmeh nije pratio izgovorene reči. Osmeh munje titrao gledajući Natalijino poprsje, a dlan koji je spustio preko Simonine ruke samo je titrao.

"Srećan si čovek, Mladene. Divna supruga, načitana, kulturna. Nikada te neće obrukati. Nezavisna, ima svoje zvanje i znanje, svoje parče hleba. Prelepa ćerka... Šta može čovek više da poželi?"

"Možda sina?", dodao je uzimajući još jedna gutljaj vina, zatim je pogled usmerio na Simonu. Stvarno je bilo vreme za još jedno dete.

"Sin? Svašta! Imam trojicu sinova, kćeri mi vodi poslovanje! Vidiš, Natalija je moja ćerka iako je mi nismo rodili. Helenu volim iznad svega, možda čak više nego Liama koji je prvenac ili blizanaca koje smo jedva dobili. Sin ne garantuje uspeh, ljubav, poštovanje, porodica je ta koja donosi prosperitet!"

"Ne plašiš se da će ti zetovi sve odneti? Sinivi zadržavaju stvari u porodici!"

"Ne, naprotiv", Mihajlo je spustio laktove na sto, bradu spustio na svoje šake i zagledao se u Mladenove oči "Baš naprotiv, Jeliću! Znaš li ko je glava Nikolov porodice?"

"Sergej, naravno!", rekao je ispalivši svoje reči bez razmišljanja.

"Ne, nije..."

"Natalija?", već se čudio, a na Mihajlovom licu rađao se osmeh.

"Ne. Glava Nikolova je Nesa Nešić. Ona je Nikolov broj jedan. Ne Sergej koji je dugo vodio posao. Niti njegova sestra Anja Nikolovna. Svo poslovanje, sve vezano za Nikolov imperiju je u Nesinim rukama. A ona je žena, udata, majka... I nisu zetovi sve razneli i nije ni malo nesposobnija od bilo kog muškarca", podigao je pogled s Mladena, te uhvatio Nesu za ruku i nežno je poljubio "Srećan si, jer tamo gde ti budeš izgubio, tvoja će žena prosperirati. Ono što ti ne umeš, ona može."

Simona je shvatila svaku Mihajlovu reč. Ženski rezon je u mnogome drugačiji od muškog i šala na daleko je poznata da kada bi žene vodile države ne bi bilo ratova, ali bi bikommnogo država koje ne bi razgovarale međusobno. Shvatila je da je Nesa bila ta koja je hladne glave odlučivala, a ne nošena strašću ili sujetom ili srdžbom i besom. Samo hladnom glavom...
Ali, shvatila je i pozadinu Mihajlovih reči.
Mladenu nije bilo potrebno dete. Ne ono drugo kojim bi se među ljudima hvalio, već mu je bio potreban sin koji bi ga nasledio. A ona mu je bila zakonita supruga. Ona, koja nije legla u isti krevet s njim od kako je saznala da je u drugom stanju.
Neće samo plakati sutra, shvatila... Plakaće i mnogo dana kasnije...

"Već je kasno, a Mia nije navikla da nas nema toliko dugo", rekla je nakon posluženog dezerta gledajući na sat.
Mladen je već dovoljno popio, a samo je sreća bila ta koja je držala Simoninu stranu.
Možda je toliko popio da ove noći ne pokuša da radi na drugom detetu, ali niko ne garantuje da neće sutra.

"Ponovićemo susret, svakako! Čim se Liam i Sergej vrate!", Nesa je bila dosledna, tiha i krotka, ali dosledna. Osećala je nadolazeću oluju, i ti ne samo u životima Jelića, već u svim, celokupnim aspektima Nikolov- Dojčinović- Nešić.

Jedva je namolila Mladena da krenu kući, nije spuštao pogled s Natalijinih grudi. Bile su mu tako fascinantne.
Jedva ga je uvela u automobil, još ga je teže iz istog izvela parkiravši se pred samim vratima njihove kuće.

Uvela ga je u spavaću sobu i tada je shvatila da ju je sreća upravo napustila. Mladen svakako nije bio pijan. Mladen je savršeno znao i mogao da ustane sa stolice, uđe u automobil i iz istog izađe.
Mladen je smislio podlost za par minuta, i vrlo brzo Simona se pronašla pod njegovim telom.
Sreća ju je napustila. Okrenula joj je leđa ne gledavši preko ramena.
Sreća ju je ostavila, a na telu joj je ostala nova modrica, među nogama nova poderotina u srcu nova rana...