Kazna za nadu (drugi deo)

Poglavlje 9

Primorsko sunce južne Italije grejalo je začuđujuće jako. Navučenih naočara za sunce na lice listao je elektronske novine u nadi da će videti kakvu god vest, nešto što bi mu dalo makar jednu smernicu šta se desilo i zašto je morao po hitnom postupku da nestane iz zemlje.
Ne, niti je imenom prozvan iko iz porodice, niti je išta od poslova bilo ugroženo.

"Liame, budi na pisti danas u tri", bila je poruka koju je dobio od svog oca, koja mu je bila besmislena baš kao i njegov iznenadni put i razlog zašto se našao upravo tu, na privatnoj pisti, čekajući Sergejev privatni avion da sleti...

********

"Spremi stvari i ne pitaj ništa!"

"Ali, Natalija! Zašto?"

"Nisam ti rekla da me pitaš glupo pitanje, već da ne pitaš ništa. Ne mogu dugo da razgovaram imam posla, a ti se spakuj!"

"Zašto mi to radiš?"

"Zato što si poslala spremačicu kod moje tetke, zato što nisam ni glupa ni slepa! Želiš van?"

"Više nego išta, Natalija, ali nemam gde!"

"Spremi stvari!"

Kuća je delovala mirno. Jesen je nepredvidivo dozvolila suncu da se promoli kroz teške i tamne kišne oblake, da izmami Simoni osmeh na lice. Magdalena je tiho koračala iz sobe u sobu, Mia se igrala u svojoj sobi, a Simona je posmatrala svoj gardarober.
I torbu sakrivenu pod kutijama cipela. I kovertu sa pasošem, srećom ostalim kod nje...

Mladen je tog jutra bio miran. Spavao je čvrstim snom u Simoninom krevetu dok je ona muku mučila na kauču u dnevnoj sobi. Plašila se da spava u bilo kojoj drugoj sobi nekada njene kuće, plašila se Mladenovih reakcija.
U tišini je nakon doručka pokupio svoje stvari i ne pogledavši ni jednom u Simonu, otišao nekud.
Zato je ostavio Magdalenu.
Ljubavnicu i čoveka iznutra.

"Vodim Miu u šetnju, posle dolazimo kući. Tvoje usluge kasnije neće biti potrebne!"

"Meni je Mladen poslodavac."

"Možeš s nama. Nisam mi mislila da idemo bez tebe", pokvarila joj je prvi plan, ali rezervni je bio tu.

Mia je obukla svoje teksas odelo i čvrsto državši majku za ruku, skakutala je zadovoljna šetnjom. Magdalena ih je u stopu pratila. Nije joj bilo zabavno da se nalazi tu, ali je po Mladenovim instrukcijama morala.

"Aerodrom u podne", Natalija je bila jasna i Simona je odmah obrisala poruku. Do podneva je bilo još dosta, ali otkačiti se Magdalene bilo je teško.

"Imam švalerku na vratu!"

"Idite kući."

Mia je ogladnela od šetnje. Volela je nešto pre podneva da užina, a zatim i da drema. Ušuškana u majčinim rukama sklapala je svoje crne okice, ne znajući kakav rat se vodio u grudima na kojima je njena glavica odmarala.

Koliko je bila pametna odluka da izvuče torbu iz gardarobera i ode, nije znala, ali jeste znala da ostanak pored Mladena nije bila opcija.

Magdaleni je zazvonio telefon i prebledela je. Primila je poziv na koji je odgovarala jednosložnim rečima da bi se na kraju povukla i krenula svojoj kući.

"Simona? Ponesi Miu do automobila i čekaj nas", muškarac ranih pedesetih godina stajao je pored Mihajla i navlačio rukavice na ruke. Osmeh mu je bio blag, nežan, ali namere svakako nisu bile takve.

"Stvari su mi u gardaroberu, u putnoj torbi. Pasoš u koverti u kutiji s cipelama."

"Ne treba ti ništa od toga!"

Dok je izlazila iz kuće sa Miom u naručju nije mogla a da ne čuje buku iz unutrašnjosti kuće. Imala je utisak da sa svakim slomljenim staklom, čašom ili komadom nameštaja koji je davao specifičan zvuk, nestaje po jedna alka debelog i dugačkog lanca kojim je za nogu bila vezana.
Kuća u kojoj je odrastala, polako je postajala gomila golih zidova i krša, ali je zato njeno srce sve ubrzanije kucalo. Napokon je ponovo bilo živo.
Sa krhkim osmehom na usnama zamišljala je kako Mladenova radna soba nestaje pod rukama dva muškarca, a u misli joj se vraćalo sećanje na biblioteku i dve devojčice koje sede na podu dok im ona čita bajke.

"Nemam ništa Mihajlo!", rekla je tiho, više kao objašnjenje, a ne pravdanje za novonastalu situaciju.

"Imaš više nego što misliš. Ovo je tvoj pasoš, a ovo Miin. Moj prijatelj Goran te vozi na aerodrom, nemoj da ti je palo na pamet da se vratiš. Ni u ludilu se ne vraćaj dok te ne pozovem!", bio je grub, a opet bio je zabrinut. Svakako je svojom staloženošću prikrivao zgroženost videvši modrice na njenim rukama.

"Zahvali Nesi u moje ime. I Nataliji!"

"Nisu samo one, devojčice. Idi i ne brini, nisi sama, ne samo sad, već ikad više..."

*******

U tačno tri sata popodne bela letelica se prizemila na privatnoj pisti. Niz stepenice je silazila žena plave kose sa devojčicom u naručju.
Devojčica je svojim prstićima prelazila preko majčinog lica brisajući joj suze.

Koračala je polako, izuzetno pažljivo, ni na sekund ne podizajući pogled s deteta, ne videvši oluju koja se sprema, a spremala se.
Bila je tu, formirana samo da krene i počisti sve, odnese sve, ostavi samo njih.
Nekada zrak sunca u rano jutro umeo je da najavi najlepši dan u životu. Da svojom toplinom usreći, kosti ogreje, lice ozari. Ponekad, nakon sunčanog jutra dolazilo je nevreme, duboko formirano, nestrpljivo da se istutnji, vazduh od prljavštine i zlobe pročisti. Navuku se oblaci, ali u prevlasti između oblaka koji peru dušu i sunca koji je raduju, često oblaci izgube rat.

Prišao je bliže pogleda fokusiranog na nasmejanom licu devojčice. Na zabrinutom pogledu majke. Na njima. One su bile tu i polako je shvatao da život je jedna velika igra, ona koja se ne menja i ima često predefinisan kraj. Sketanje levo ili desno može samo da produži tok igre, a cilj je uvek crvena traka koja se treba probiti i cilj je uglavnom poznat.
U njihovom slučaju igra je krenula nešto više od tri godine ranije jednim slučajnim, a opet sudbinskim susretom.

"Dobar dan, moje dame. Ja ću biti vaš domaćin ovih dana", osmeh mi je bio ogroman. Imati Simonu pred sobom, slobodu da joj dlan spusti na obraz, da prstima prođe kroz Miinu kosicu bilo je neprovcenjivo.

Nije mu promakla zbunjenost nastala nakon prvobitnog šoka kada su se njene svetlucave oči zaustavile na njegovim tamnim. Nije mu promakla ni trenutna panika, nije mu promaklo ni čvršće privijanje deteta uz grudi.
Na trenutak, ali samo trenutak primetio je dašak olakšanja kako je prostrujao i celo se Simonino telo streslo.

"Ko si ti?", vibrirajući, skoro prestravljeno je pitala ne prekidajući ispitivanje dubine njegovog pogleda.

"Tražio sam crvenokosu, Simona... Jednu divnu, hrabru crvenokosu princezu. Moje ime je Liam i dobrodšle ste u vaše buduće kraljevstvo", dozvolio je sebi da prstima pomeri pramen Simonine kose koji joj je golicao obraz i pogled zadrži malo duže na njenom vratu.
Na modrici koja je pod okovratikom bluze virila.

Roditeljska je ljubav bezgranična, bezvremenska. Roditeljska je ljubav najveća, a Nesa i Mihajlo su bili upravo roditelji koji su tu ljubav pokazali.

********

"Irkinjo! Đavole, ne skrivaj se!"

"Brate, nismo te očekivali", natočila je još jednu čašu burbona i predala je Sergeju u ruke.

"Italija? Poslala si Liama u Italiju? Još si poslala i njehovu ženu tamo?"

"Ujače? Ubio bi ga. Da je video ono što je teča video... Bolje što je tako..."

"Onda, dajmo im njihov raj, devojčice moje. Dajmo im njihov komad sreće..."

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖