Kazna za nadu (drugi deo)

Poglavlje 3

S vremena na vreme bacala je pogled ka kaseti automobila pružajući ruku, zatim je naglo povlačila natrag. U njoj bila je poruka zbog koje je danima imala utisak da joj ceo automobil svetli, da će svakog časa kaseta da se otvori i iz nje iskoči ne čupavac iz kutije već Satana lično.
Eh, Satana, Satana, a mnogo su podliji i opasniji hodali zemljom...

Sklupčana u fetalni položaj ležala je u krevetu i dok su pet prsta jasno bila ocrtana na njenom obrazu, oči su joj blistale. Ne od tuge ili suza, već od prkosa koji je polako isijavao iz svake njene pore.
Slušala je kako zvekeće kopča kaiša na Mladenovim pantalonama dok se oblačio, s vremena na vreme uz frktaj i izdisao, ali ga nije pogledala. Njen je pogled bio uprt u zid, njene misli su lutale ka hotelskoj sobi prizivajući sećanje na samo dan ranije i srećno mesto gde se bila našla.

"Nisi vredna!"

"Šta si očekivao? Da budem nevina sa dvadest i pet? Ni ti nevin nisi ušao u brak!", žarilo ju je među nogama, nije bio baš ni nežan i pre nego što je shvatio da je uskraćen za ultimativni potpis na njenom telu, a kasnije bio je samo gori. Žario ju je obraz, a ubrzo, zažario ju je i drugi.

"Trebala si biti! Vredna i samo moja!"

Na sekund imala je nade da će je izbaciti kao kufer iz spavaće sobe i time joj dati slobodu od agonije u kojoj se našla, ali iskeženi zubi i podli smeh su je razuverili.
Znala je jako dobro ko je Mladen Jelić. I na šta su je primorali. I šta se u buduće od nje očekuje, ali nije znala da više nikada neće imati zaštitnika u ocu, rame za plakanje u majci i prijatelje u sestrama. Iako ih je iste sudbine ne tako rado spasila, shvatila je da je ostala sama sa svojim sećanjima.

Izašao je iz sobe, ali zvuk zaključavanja vrata je bio znak da je njena  patnja neminovna...

Sećaš se našeg greha, više te reči nije videla kao pitanje, videla ih je kao tvrdnju. Da, sećala se njihovog greha, ako se užitak u čulnom, beg od neminovnog i spas od lošeg mogao tako nazvati.
Ako je tako, onda je ona najveća grešnica koja je hodala zemljom i rado bi nosila taj krst, samo da joj kosti nikada nisu bile slomljene, telo poniženo, a porodica uništena.
Da, seaćala se greha i samo nedelju dana od venčanja, stari Andrejević je morao da proglasi bankrot, sve što je ikada posedovao kupio je Mladen Jelić ostavivši tasta, taštu i tri svastike na ulici.
Sve zbog jednog kožnog nabora koji nije imao čast da probije.
Sećala se greha i dok je na javnom parkingu sedela u automobilu gužvajući skup, kvalitetan papir, prislanjajući ga na grudi, posesivno ga pamteći u umu, na koži, u srcu...
Papir je nastavio da leži na asfaltu kada je pod punim gasom nastavila ka svojoj tamnici.

"Magdalena?", dozivala je dadilju koja brine o Mii, znajući da pod temperaturom Mia uglavno prespava dane. Njeno crnokoso blaženstvo ostala je jedina spona koja je brak držala na mestu. Jedino ona, jer mogla je da ostane bez svega osim deteta.

"Molim gospođo?", stajala je gordo, jedna u nizu Mladenovih ljubavnica, jedna u nizu onih koje su dovedene da joj prkos iščupaju, dušu povrede, ali bezuspešno.

"Mila, kako je Mia?"

"Dobro je, spava."

"Gospodin je u radnoj sobi?", ponašala se kao da ne zna da je i dadilja bila tamo s njim, ili možda u spavaćoj sobi ili ko bi ga znao gde i kako sve ne. Magdalena svakako nije znala kolika je Simonina zahvalnost jer je menja u svim aspektima života, a vežu se za bračne dužnosti jedne supuge.

Klimnula je glavom i odpozdravila je, zatim se uputila ka Mladenovoj radnoj sobi.

Sedeo je i radnoj sobi raskopčane košulje i skinutog kaiša s pantalona. Prebirao je po nekim spisima, a u stvari samo je skupljao ono što mu je Magdalena par minuta ranije raubacala po podu. Ta je žena bila divlja i nezasita, zako topla i podatna, toliko različita od njegove supruge. Pogledi su im se sreli kada je bez kucanja zakoračila u njegovu radnu sobu, a kez podlosti mu je krasio lice shvativši da Simona zna šta se dešavalo tu.

"Završiću projekat i ranije. Računaj da se možemo veatiti kući za nedelju dana", obacestila ga je hladno, jer od vremena kada joj je nakon porođaja sa Miiom slomio ruku samo je led dobijao od nje.

"Taj Liam ženski petko s dva prezimena nije zadovoljan tvojim uslugama?", aludirao je na seksualne usluge, daleko da je svoju ženu poštovao kao arhitektu.

"Ta Natalija Nikolovna je i više nego zadovoljna mojim radom", podsmehnula se, znala je da će ga zagolicati.

Ali nije znala da ime Natalija Nikolovna ima i jači uticaj na njega nego što je mislila. Sestričina Sergeja Nikolova, jedna od naslednica imperije Nikolov, doduše mankeg, možda najmanjeg dela bila je oduvek privlačna devojčica. Tek koju godinu mlađa od Simone, ali jako, jako privlačna. I kao žena i kao ime. Nikolovna!

"Onda to moramo da prolasvim! Žena hvali moju suprugu, i to samo zbog posla!"

Osmehnula se. Možda jeste odrastala uz knjige i Grejs Keli, ali nije živela pod kamenom. Sergej Nikolov nije bio mala maca, a cela se porodica držala međusobno zajedno. Mladen svakako nije mogao da dođe do Natalije tako kako je želeo.

"Možda bi mogli. Hoćeš da sačekamo da cela porodica bude tu ili da samo nju ugostimo?", pitala je tobož naivno, ali naivnost je nestala iz nje odavno.

"Kada ozdravi Mia. Možemo ostati i nakon što završiš taj svoj projekat", sikato je otrov, pljuvajući ga svuda okolo.

"Koliko ih je bilo pre mene? Govori?", unosio joj se u lice, očiju još crnjih nego što su bile, lica zažarenog i besnog "Govori sada!"

"Koliko ih je bilo pre mene?"

"Simona ne izazivaj moje strpljenje!"

"Da li je bitno koliko je bilo njih pre, ako si ti jedini sada? Za tebe sam se udala!", vikala je barabar sa Mladenom rukama ne štiteći lice od njegove podignute šake, već stomak i ono malo zrno nade za bolje dane i plavo nebo.

"Da li je dete moje?"

"A čije može biti? Čije?"

"Tebe pitam. Simona, izazivaš me!"

"Udari me i presudi nam. Onda nađi sebi devicu i budi siguran da si jedini!"

Stisnuo je šaku u pesnicu pokušavajući da se kontroliše i da je ne udari baš tu, tada. Jer šta ako je dete koje nosi u stomaku zaista njegovo? Nije bila u mogućnosti ne samo da napusti kući, već da napusti spavaću sobu od momenta kada se udala za njega.
U spavaćoj sobi je jela, tu spavala, tu ju je kad god je poželeo uzimao, iznova i iznova.
Dete je jedino moglo da bude njegovo, nije bilo sumnje, je nije bilo ni prilike da bude neko drugi.

"Ne, draga moja suprugo. Ne! Neću da ti presudim ali svakako hoću da te osudim. Živ si čovek, Simona. Shavtićeš, pametna si," obećao joj je pakao i u paklu je živela.

Žene su paradirale kroz njihovu kuću. Nije ih krio, baš kao što ni one nisu gutale krike iz sobe pored Simonine spavaće. Dok je Simonin stomak bio sve veći, Mladenova srdžba je bila jača. Krici, srenjanje, nekada i jauk bili su zvuci koji su dopirali do nje, ali je nisu doticali. Imala je svoje sećanje kojim se hranila, imala je svoje uspomene koje su je održavale i svoje dete zbog kog je ostala živa...

Zvuk poruke na mobilnom telefonu i sakriven broj naterali su je da podigne pogled sa table za skiciranje.

Ja se sećam, pisalo je i jedna je suza skliznula na njene grudi.

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖