LOVAC NA SMRT

TIM

-Tužno je ovo što se dogodilo šefe. Ne razumijem, mlad, a u par dana doslovno poludio. -sa nevjericom je govorio Ian dok su vozili Anthonya prema postaji

-Da. Neshvatljivo. Stvarno se još ne mogu natjerati da povjerujem u sve ovo. Zašto. Zašto ih je ubio. -složio se Tim sa svojim pomoćnikom

Nakon par sati vožnje došli su pred postaju.

Tim je svako malo gledao u retrovizor u nadi kako će Anthony napraviti nešto što bi ga uvjerilo da nije lud, barem podignuti pogled, prestati gledati u svoju ruku, u prst s kojim je okrivljavao sam sebe. Prošla ga je jeza kad se sjetio se scene. Trnci su mu prošli po cijelom tijelu.

-Hajmo, izvadimo ga iz auta.

-Čekajte šefe, da odem po pomoć.

-Dobro, i reci Bobu da odmah nazove policijskog psihijatra, neka još ne zove dečke iz zatvorske službe, još može dan dva prenoćiti tu dok ne dobim naređenja od šefova da ide u zatvor.

-U redu šefe. Brzo se vraćam, valjda je i Mike ovdje da nam pomogne.

Tim nije ništa odgovorio. Samo je nastavio gledati u Anthonya. -Zašto Anthony, zašto? -mumljao je sam sebi u bradu.

Nastavio ga je gledati kada je u jednom trnutku Anthony podignuo pogled. Tim se stresao. -Kako...očajno izgleda. Tako mi je žao, znam da mi ne bi trebalo biti, ali, tako mi ga je žao.

Anthony je pogledao prema njemu. -Crvene, uplakane oči. Krvoločne oči. Krvoločne uplakane oči.- Prvi put da vidi tako nešto.

Anthony nije mijenjao izraz lica. Samo je gledao u Tima. Tim se uznemirio od tog pogleda. Pogleda ubojice.

-Evo nas šefe. -čuo je Mikea kako govori. -Hvala Bogu, koliko im je samo trebalo. -pomislio je

-Ajmo, Ian, ostani sa strane, Mike i ja ćemo ga izvaditi iz auta i odnjeti iza rešetaka, ti nam otvori vrata i otključaj ćeliju. Ajde Mike, dolazi ovamo.

Mike je sa smiješkom dolazio do Tima. Nema on pojma što je ovaj u stanju napraviti. -Mike, ne bi ti bio ovakav izraz lica da znaš što je ovaj napravio.

-Što šefe?

-Ubio dvoje ljudi. I to znaš koga. Johna i Joeya Dooda. Radio je za njih. To jest za Johna. Bio mu je kuhar.

-Molim? Ubio ih je? Oni, oni su veliki igrači. Jedni od bogatijih u državi. -smiješak na Mikeovom licu je polako nestajao.

-Možda i troje ljudi Mike, možda i troje. -u razgovor se ubacio Ian

-Troje, pa tko je treći?

-Ne znam Ian, ne vjerujem da je i Caren. Mislim da je to bilo samoubojstvo.

-Troje ljudi mrtvo? Ovo je ludo. -rekao je Mike

-Ajde, dosta sada o tom, idemo ga odnjeti u postaju.- završio je Tim ne baš ugodan razgovor

Otvorio je vrata, a Anthony je nastavio gledati u njega. Tim je pažljivo pružio ruku prema njemu. Nije razumio zašto ga se tako boji. Ne može pobjeći, ima lisice na rukama, ne može ništa napraviti. Primio ga je za ruku i povukao van iz automobila, a tada se Anthony pokušao istrgnuti. Tim je već bio spreman izvaditi svoj pištolj. -Nikad ga nisam koristio. Nadam se da ne moram ni sada.- I nije trebao, u sekundi kada se Anthony pokušao istrgnuti id Timovog naručja Mike ga je udario sa pištoljem u glavu i Anthony je pao.

-Ajmo, brzo ga odvucimo u postaju. Dosta mi je ovog luđaka. -ljuto je rekao Tim i primio ga pod jednu ruku, Mike ga je primio pod drugu i odvukli su ga u ćeliju.

-Što ćemo sad šefe? -pitao ga je Ian

-Sad? Sad čekamo psihijatra. Psihijatar mora porazgovarati s njim da vidimo kakve probleme ima i što će biti s njim, a ja idem nazvati šefove. Da što prije sredimo to sa zatvorom i da što prije dođu po njega. Još moramo napisati i izvještaj, ti ga započni, što detaljnije na žalost, ja ću ti se pridružiti kad obavim ove pozive.

-U redu šefe, idem.

Tim je krenuo prema telefonu. Nije više htio ni sekunde gledati u onog luđaka. Htio se odmoriti, vidjeti svoju obitelj. Nije mogao dočekati da završi ovaj dan i da se vrati kući. Barem na par sati. Samo da se makne s posla. Izgubio je previše živaca zadnjih nekoliko dana.

Trebalo mu je jako dugo da stupi u kontakt sa šefovima, još duže da objasni cijelu situaciju. Kada je poklopio slušalicu bio je izmoren.

-Ne, ništa od izvještaja. Idem doma, odmah. -na izlazu je samo pozdravio Boba i otišao.