,,Zašto ne bi došla danas kod mene na ručak? Obećavam, dobro kuvam'', Tomasov glas je pucketao na blutut slušalici u Skarletinom uhu. Parkirala je auto ispred Grand Valija. Nasmejala se.
,,Nudiš se da mi spremiš ručak? Tomase Kaligane, razmazićeš me.''
Od njegovog srdačnog smeha joj je srce zaigralo.
,,Pa, možda mi je to plan.''
,,O, stvarno? Onda sam za.''
,,Odlično'', pobedonosno je izjavio. ,,Poslaću ti adresu.''
Ubrzo nakon prekida poziva je začula poznati zvuk poruke na telefonu. Uzela je tašnu sa sedišta i ubacila telefon u tašnu. Ionako je morala svoje lične stvari da ostavi na recepciji tako da nije ni želela da gubi vreme gledajući u adresu koju joj je poslao Tomas. Iako joj je jako prijalo što je želeo da joj priredi tako lep gest, trenutno joj je svaka moždana ćelija bila usresređena na Sebastijana. Nije joj davalo mira što nije znala šta je to što će joj reći, ali je znala da je nešto ozbiljno. Nešto u njegovom hladnom, ali prijatnom glasu nije odavalo utisak da će govoriti o nečemu divnom što mu se dogodilo. Delovalo je kao da će se Skarlet zaista naći sukobljena sa svojim mišljenjima i uverenjima nakon toga. I da joj se to nimalo neće svideti.
Ponovila je standardnu proceduru ostavljanja stvari kod uglavnom iste, nezainteresovane Marše i zahtevala stražara ne bi li je pustio kod Sebastijana. Marša je ne tako diskretno prevrnula očima i pozvala mladića po imenu Lijam. Lijam ju je, uz ljubazni osmeh i klimanje glavom u znak pozdrava, otpratio do Sebastijanove ćelije i pustio u istu.
Sebastijan je ležerno koračao po ustaljenoj ruti u svojoj tamnici. Lice mu je bilo kameno, bezizražajno, a oči poput grabljivice. Pogledom je ispratio stražara čija je prilika ubrzo nestala uz glasnu škripu vrata koja su odvajala Sebastijanovu ćeliju od drugih pacijenata. Čak sam i u mentalnoj instituciji izopšten, Skarlet je pretpostavljala da bi to bio jedan od njegovih komentara.
Kratko je uzdahnuo i promeškoljio se. Lice mu je i dalje bilo bezizražajno, a vilica stegnuta. Sa rukama u džepovima sive trenerke, počeo je da korača prema Skarlet poput vuka koji pokušava da prepreči put svom plenu. Korak mu je bio graciozan i čvrst. Skarlet je osetila kako joj se sitne dlačice na vratu dižu i alarmiraju je da nešto nije u redu i da joj posredi opasnost. Nervozno je oblizala usne i pokušala da prikrije paniku za koju je bila sigurna da joj viri iz očiju. Sebastijan je stao naspram nje, svega udaljen nekoliko centimetara, te je njegov dah mogla da oseti na svojim usnama.
,,Da li nešto nije u redu, Sebastijane?'', upitala ga je, pomalo hrapavim glasom, ali nije dobila odgovor. Umesto toga, on ju je nemo posmatrao sa kritičkim izrazom lica. Ugrizao se za donju usnu.
,,Ova poseta neće trajati veoma dugo, doco'', reče joj naprasno. Prošarao je pogledom po prostoriji sa usnom među zubima.
,,Kako to misliš? Zašto?''
Nekoliko trenutaka je ćutao kao da bira reči kojim će joj saopštiti narednu informaciju.
,,Zato što ću te napasti.''
,,Molim?'', u neverici je upitala. Ta rečenica je delovala poput šale, ali ništa u njegovom govoru, tonu ili izrazu lica nije imalo ni najmanju naznaku šale.
,,Napašću te, Skarlet.''
,,Jesi li ti poludeo?!''
Na njene reči ju je rukama stisnuo za mišice i pomerivši je nekoliko metara, prikovao ju je uza zid. Nije imala priliku ni da se rita u znak protesta jer je bio izuzetno jak. Zid je bio hladan i ledio joj je kožu ispod tkanine koju je imala na sebi. Pogled mu je bio upozoravajuć.
,,Skarlet, ne znam da li si ikada primetila, ali na onom zidu u uglu postoji kamera'', nestrpljivo joj je saopštio. ,,I nemoj da pokušaš da to proveriš preko mog ramena.''
Rekao joj je u trenutku kada je to nameravala da uradi. Shvatila je da je to glupa odluka istog momenta kada je to pokušala jer je bio dvadesetak centimetara viši od nje i delovao je poput dvometarske betonske ograde preko koje ne možeš da vidiš šta se dešava u komšijskom dvorištu. Na njen pokušaj rađenja onog što joj je rekao da ne čini je zakolutao očima.
,,Zašto ljudi konstantno imaju potrebu da čine stvari koje im neko kaže da ne rade? Tako uvrnuta navika.''
,,Prestani da se igraš, Sebastijane'', autoritativno mu je rekla. Tojest, barem je pokušala to da bude.
,,Ne igram se, Skarlet. Veoma sam ozbiljan. Ako želiš da čuješ istinu, moraš da igraš po mojim pravilima'', glas mu je bio tih, ali strog. ,,Ne želim da se čuje to što ću ti reći preko kamere. Ne želim da to čuje neko ko ne treba. Zato sam tražio da uđeš i zato ćeš morati da pristaneš da ne govoriš ništa dok ti govorim stvari koje te zanimaju i dok te napadam.''
Nekoliko trenutaka je ćutke zurila u njegove plave oči koje bi svakog ostavile bez daha i pokušavala da svari informacije kojim ju je bombardovao.
,,Sada ću nešto pokušati da uradim, a ti ćeš me ošamariti'', rekao joj je, a Skarlet je oklevala. ,,Rekla si da mi veruješ, zar ne?''
,,Da, verujem ti.''
,,Onda uradi to nakon što pokušam da te poljubim.''
Nije stigla da odreaguje na to kako dolikuje jer su u sledećem trenutku Sebastijanove mekane usne bile čvrsto pritisnute uz njene. Otpustio je stisak sa njenih mišica što je trebala da shvati kao znak da ga ošamari. Odmakao se od nje kao da ga je odgurnula i razgoračenim očima i izvijenim obrvama signalizirao da to uradi što pre. Par trenutaka je pokušavala da odloži šok koji je osećala tog trena, a onda ga bez imalo premišljala jako ošamarila.
Sebastijan je šakom prikrio obraz koji je bridio pod njegovim dodirom od siline udarca, a onda se zakikotao. Rukama ju je ponovo silno obuhvatio i bacio na krevet, pokušavajući da svakog trena bude okrenut leđima kameri ne bi li prikrio da joj je išta govorio.
,,Dakle, odgovor na tvoje da li sam namerno ostavljao lične karte je da. Jesam to radio'', započeo je dok je pokušao da je savlada i zadrži ruke kako se ne bi ritala. Skarlet je pokušala da mu veruje i da ga pusti da igra po svom planu iako se bojala da joj je to možda kobna greška. Nadala se da nije. Zaista se nadala da nije. ,,Želeo sam da budem uhvaćen jer nisam želeo da prolazim više kroz to, Skarlet. Dosta mi je toga. Dosta mi je gledanja mrtvih trupla devojaka koje su me danima molile da ih izbavim odatle ne znajući da to ne mogu da učinim.''
,,Naravno da si mogao.''
,,Ne, nisam. Ti to ne razumeš i nikada nećeš. Ništa manje nisam mučen nego one. Problem je što njihovo mučenje traje nekoliko dana i prestaje nakon smrti. Moje nikad nije prestalo.''
Začulo se komešanje i otključavanje vrata, a zatim i bat užurbanih koraka. Sebastijan se na to cimnuo i pogledao ka vratima ćelije, a onda ponovo oči upro u Skarlet.
,,Nemamo još mnogo vremena'', rekao je. ,,Znam da nikad nećeš razumeti zašto sam činio ovo što jesam, ali zaista se nadam da nećeš da nastaviš da kopaš po tome. Mnogo je opasnije nego što izgleda, Skarlet. Ne smeš nikome reći ovo što sam ti rekao. Ne traži pravdu. Ne pokušavaj da me izbaviš odavde. Sasvim sam zadovoljan truljenjem na ovom mestu. Zaslužio sam to.''
Dvojica čuvara su se pojavila ispred staklenih vrata koja su ih delila od njenog napadača i nje same, a ona je i dalje u neverici posmatrala Sebastijanovo zabrinuto lice. U nejgovim očima je videla strah i brigu. Bio je ozbiljan. Zaista je bio ozbiljan. Da li je mogao sve to da odglumi zarad igre?
,,Šta misliš pod tim? Zašto bih pokušavala da te izbavim?'', konačno je upitala šapatom koji je prigušen zbog silnog komešanja čuvara. Čim se čuo poznati zvuk škljocanja vrata ćelije, Sebastijan se sklonio od Skarlet kao da je vruća peć koja ga je upravo izgorela. Uputio joj je poražen pogled, ali nešto u tom pogledu je ukazivalo na trunku olakšanja nakon izrečenog.
,,Zato što nisam nikoga ubio.''
Skarlet se, još uvek u šoku, pridigla na laktove dok su Sebastijana hvatali uniformisani stražari. Jedan mu je naredio da se spusti na kolena, a on je to odbio. Skarlet je znala šta Sebastijan čini; želeo je da sve ovo deluje što uverljivije. Jedan od stražara ga je, uhvativši za ruke i stavivši mu ih na leđa, oborio na pod. Na trenutak joj je čak i laknulo jer je mislila da će je samo ispratiti iz ćelije i ostaviti ga da se smiri, ali njena briga je porasla kada je ugledala špric sa njoj nepoznatom tečnošću koji je držao ljubazni stražar Lijam koji ju je dopratio do njegove ćelije.
Skarletin se stomak zavezao u čvor, a usne razdvojile. Šokirano je skočila na noge. Bez imalo oklevanja, Lijam je iglu zabio u Sebastijanov izložen vrat, a on je zastenjao.
,,Šta mu to dajete?'', Skarlet je upitala zabrinuto, više no što bi trebalo da bude s obzirom da ju je ista ta osoba napala nekoliko trena pre.
,,Ne brinite, ništa što će mu naškoditi. Samo sedativ'', odgovorio je Lijam, a Sebastijanovo telo se naglo opustilo, a kapci spustili. Delovao je tako spokojno iako je Skarlet znala da je Sebastijanovo duševno stanje daleko od toga.
Razgoračenih očiju i sa rukom preko usana je posmatrala nepomično Sebastijanovo telo. Disala je plitko. Lijam ju je uhvatio za lakat i sproveo kroz ćeliju dok je drugi stražar ostao sa nesvesnim crnokosim mladićem. Skarlet je osećala toliku tupost u telu da je izgledalo kao da ne može svojevoljno da pomeri ijedan deo svog tela. Uopšte nije primećivala gde je vodi stražar, bila je zarobljenik sopstvenog uma. Uma koji je trenutno radio dvesta na sat pokušavajući da sažme sve informacije koje je dobila. Bio je u pravu kada je rekao da joj se neće nimalo svideti ono što je čula. Nije joj se svidelo jer nije znala šta sa time da radi. Da li je trebala da kaže Tomasu?
Lijam ju je sproveo do nečijih vrata i zaustavio se ispred njih. Dao joj je znak da je iščekivana i da treba da uđe unutra. A to je nešto što sada tako nije želela da radi. Morala je da se pravi da je šokirana njegovim ponašanjem. Morala je da laže. Gospode, koliko nije volela da laže. A sada će lagati u korist ubice koji tvrdi da je sve vreme bio nevin.
__________________________________________________
Ovo je jedan kraći nastavak koji sam rešila da napišem i izbacim jer mislim da nekako ne bi bio to to kada bih ga proširila sa stvarima koje će se desiti u narednom nastavku jer bih tako uništila efekat koji sam htela da postignem ovim poglavljem.
Nadam se da će vam se svideti kako radnja odmiče i znam da je još uvek sve zapetljano, ali otpetljaće se polako, we are going there haha ♥
Ostavite svoje mišljenje i glas, uvek su dobrodošli i jako mi znače ♥