Tajanstveni princ (serijal Prinčevi #2)-završena✔️

"Moje sve"

"Boli te?"

"Malo, ali nedovoljno da ne možeš da me poljubiš. Želim da te osetim Ris, falio si mi."

"Kaži mi Lory, kaži mi one reči...Trebaju mi."

Osetila sam da plačem. To su bile radosnice jer nisam plakala zbog tereta i tuge, plakala sam zbog sreće i ljubavi.

"Volim te Ris, oduvek samo tebe."

Potom sam spojila svoje usne sa njegovim.

"Tako si mi falila dušo. Ostaćemo zauvek ovde da uživamo i gledamo zalaske dok ne ostarimo. Kako ti se čini?"

"Sa tobom mi se sve čini savršeno. Ali moraš mi reći...šta se sve desilo tamo... Otkud?"

"Uskoro... Ne želim sad o tome. Volim te Lory, oduvek samo tebe."

Dodir je bio lagan, ali poljubac nije. Iako se Ris trudio da to budu nevini poljupci, ništa u njima nije bilo lagano, nevino i nežno. Previše smo bili odvojeni, previše bez bliskosti koja nam je oboma bila potrebna.

"O divna moja, hrabra devojko... Polako..."

Volela bih da kažem da me ne boli. Boli me, ali ništa ne može da se poredi sa bolom u duši.

"Želim te Ris. Želim da te osetim."

"Ne, nikada te ne bih povredio. Još si slaba, možemo se samo maziti."

Poljubila sam njegove grudi, baš onde gde mu je košulja bila raskopčana, pa se vratila na njegove usne.

Samo je jedan čovek od hladnokrvne agentice napravio nežnu devojku željnu ljubavi. Samo je jedan čovek bio vredan svake žrtve. Zauvek ću zahvaljivati Bogu jer nam je ukrstio puteve i jer me je on primetio. Mene, u moru drugih. Ja sam tamo gde je i on. Idem tamo kuda i on.

"Volim te Darius."

"Ja tebe Dolores mnogo više. Ti si moj život, zapamti to."

Uspećemo. Možemo mi ovo, jer ljubav sve pobeđuje.

DARIUS

Čuvši vrisak neke ptice skočio sam. Pogledao sam Lory kako bezbrižno spava pored mene. Toliko toga još imam da joj kažem, ali prvi korak je učinjen. Došao sam i više ne odlazim bez nje. Ostavio sam svoju porodicu da se sredi i zaleči nakon skandala. Morao sam ovo da uradim za sebe, jer bez nje ja nisam kompletan.

Ipak, živeti sa mnom neće biti lako. Ne znam mogu li od Lory tražiti toliku žrtvu. Sebično sam već govorio o zauvek, a prećutao sam najvažniju stvar.
Šetao sam po obali na mesečini, tražeći snagu u ovom mestu.

"Ris?"

Lory se pojavila iza mene obučena samo u predivnu belu spavaćicu. Kada se setim kako smo nekad spavali, uzbudim se a moram da kontrolišem svoje nagone zbog nje. Iako me ona uverava u suprotno poslednje što želim je da je nekako povredim.

"Zašto si ustala dušo?"

"Probudila sam se i nisi bio tu. Šta nije u redu? Šta te muči Ris?"

Došla je do mene pa se naslonila na moje rame. Obgrlio sam je i poljubio u kosu.

"Pričaćemo Lory. Sutra, ovih dana..."

"Znaš...malo sam ranjena, ali nisam usput izgubila mozak i osećajnost."

Udahnuo sam njen miris jer nekako ja bežim od te delikatne teme.

"Znam. Ti si moja hrabra devojka, no sada se bojim da ta hrabrost nije dovoljna zbog onoga što imam da ti kažem. Sebičan sam i plašim se, ali tražiću od tebe nemoguće."