Tajanstveni princ (serijal Prinčevi #2)-završena✔️

"Uvod"

DOLORES

Koja sam ja ludača!
Šta li sam kog vraga mislila!

Ovo su pitanja koja konstantno postavljam sebi već danima, mesecima. Nalazim se na prelepom ostrvu u Mikroneziji, daleko od očiju i javnosti, sama.
Šta sam mislila? Da će ostati? Da ćemo živeti srećno do kraja života? O dođavola, moje srce se izgleda previše zaigralo.
Nisam balavica. Čvrsto stojim na nogama, pa eto me. U vukojebini gde sam nestala zajedno sa odbeglim princem. I šta sad? On je otišao, ja sam ostala i prosta računica.

"Lory, kako je danas?"

"Sve po starom Gus."

Ovde radim kao šankerica u baru na samoj plaži. Nisam više ono šta sam bila. Nestala je prava ja. Nestala je Dolores Demekis, sve zbog njega. I nije mi žao. Pomogla bih mu opet i opet. Jer, on me je oduvek očaravao. Gledala sam ga, pratila, bio mi je stalno pred očima i dočekala sam pet minuta, u mom slučaju pet godina slave.

"Hoće li se tvoj dragi vratiti?"

"Uh... Možda nekad... Ima puno posla..."

"Upecao sam ovo za danas. Hoćeš da ručamo zajedno?"

Pokazao mi je na ribu u kanti.
Gus je bio u kasnim sedamdesetim ali nikako nisam smela da pomenem njegove godine. Ako bih nešto rekla, govorio bi da su samo jebeni broj i da on ima 50. Ovde živi već gotovo trideset godina i samim tim što je pustinjak postao mi je drag. Sličan se sličnom raduje.

"Može. Hoćeš ti ili ja da spremam?"

"Ja ću. Odavno nisam imao lepu devojku na ručku."

Nisam se smatrala lepom. Jednostavno, moj posao nije iziskivao lepotu. Radila sam na brzini, na refleksima, kondiciji. Lepota bi uvek bila na poslednjem mestu. Ipak, ovde moj maslinast ten dobio je pravu nijansu, moja plava kosa pobelela je od Sunca i ona se uklopila među ovo stanovništvo. Niko nije ni mogao da sluti ko sam ustvari ja.

Mislila sam o našem dogovoru. Znam da smo na rastanku rekli da se prvo vreme nećemo čuti, ali proveravala sam malo-malo satelitski telefon.
Bila sam upućena u njegov život i znala sam gde je otišao. Znala sam kakav ga haos očekuje. Prolazili smo zajedno taktiku povratka, svaku sitnicu, svaki korak. Ali žena kakva sam postala ovde, čekala je. Žena koja je sve podredila muškarcu.
U stvarnosti, mi smo dva sveta i nikad ne bi došlo do našeg sudara.

"Lepa, daj mi jedan koktel ovde."

Ponovo sam se vratila poslu potiskujući emocije. Ne može više tako. Jednostavno, on je otišao i kraj.

.....................

Volela sam svoj posao. Od malena izdvajala sam se od drugih devojčica.
Više sam volela pištolje na gumene strelice od barbika i lutkica. A to što sam odrasla sama, samo me je još više podstaklo da odem u tom pravcu.
Otac nepoznat, a majka, devojka koja baš i nije bila preterano radosna jer me rodila u 17-oj.
Da nije bilo njenog brata Antoana verovatno bih završila negde u jarku. Jer, ponekada kao mala imala sam suicidne misli. Zašto me rodila? Kome trebam ja?

"Dolores, ti si jaka i čvrsta devojčica. U tebi čuči veliki potencijal, a mi ćemo ga iskoristiti. Jesi li za?"

On me je spasio ali i uveo u taj svet.

"Gus, stigla sam."

Prvi put sam stavila lično ispred poslovnog. Ne, ne kajem se.
Imala sam princa pet dugih godina samo za sebe. Živeli smo u našem vakuumu i koliko god ja bila čvrsta, u njegovoj blizini sve je odlazilo dovraga.

"Izvoli lepojko. Vino?"

"Može. Nisam znala da piješ?"

"Normalno. I ujutru i uveče i između za vreme obroka. Imam zdrav apetit."

Ni sa kim se nisam družila osim sa njim. U kafiću upoznala sam sve ljude sa ostrva i ono što mi se posebno sviđalo svako je gledao svoja posla. Zato smo bili mirni.

"Moraću to da zapamtim."

"Dakle, sama si."

"Jesam."

Trebalo je da znam da Gus neće pustiti.

"Nije dobro za takvu devojku. Samoća nije dobra za ljude, osim ako je nametnuta."

Ja sam svoju samonametnula. Pođi sa mnom. Preopasno.

"Dobro mi je ovako. Gus, neću zauvek ostati ovde. Imam planove."

"A dasa?"

"Ko? Ris? Uh... Komplikovano je. Proveli smo neko vreme zajedno, pomogli jedno drugom u momentu kad je bilo ili-ili."

"Mmm... Dobro je ovo vino. Moraću češće na obalu. Znaš, tu ja nisam video samo pomoć. Video sam mnogo više."

Nikad nismo nazivali našu vezu nikakvim imenima, nismo stavljali etikete jer koja bi naša bila? Prosto, sakrili smo se i u tome uživali.

"Ris je dobar čovek, ali on je mnogo više od izgleda. Došlo je vreme da nastavimo svako svojim putem."

Vratiću se po tebe.

"Lory, ne možeš poreći rečima ono što sam video u pokretima, u očima. Taj je dasa zaljubljen do ušiju u tebe i trebaš se boriti a ne pustiti ga."

Kako? Nema ljubavi koja može da premosti naše razlike. Previše ih je.

"Ma ne, čini ti se. Bili smo dobri zajedno i to je sve. Možemo li da ne pričamo više o njemu?"

"U redu devojko."

Uživala sam u tišini i ručku. Gus je pričao o ostrvu i njegovoj istoriji ali moje misli bile su daleko u kraljevini. Kako mu ide? Da li se susreo sa braćom? Ocem, majkom?

*Uvod je malo kraći ali nadam se da sad krećemo redovno. Hvala svima i potrudiću se da vas i ovaj princ osvoji.
*P. S. Kao i uvek očekujte-neočekivano 😍😍😘😘