Tragovi detinjstva ✔

Anksioznost

Svi se mi plašimo nečega. Kada smo bili mali, mislili smo da postoji čudovište koje živi ispod našeg kreveta; da će baba Roga da nas odnese ako ne slušamo mamu i tatu. Posle smo porasli pa zatim i odrasli. Shvatili smo da postoje mnogo veći problemi od tadašnjih, oni pravi problemi. Oni koji sa sobom potežu ozbiljnije posledice, strah, a ponekad, kada ne znamo čemu da se nadamo, i anksioznost.

Anksioznost. Ta reč previše kruži po internetu, uopšteno ljudskoj zajednici. Velikoj većini, a do skoro i meni, nije najjasnije šta je to. Bila sam ubeđena da je to samo jedan viši stepen straha. Ne volim kada sam u neznanju pa sam odlučila da malo istrazim o tome. Ukucam na internetu pojam koji me zanima i uđem na jedan psihološki sajt koji mi se činio najprostiji za razumevanje. Počinjem da iščitavam gusto zbijene redove.
„Anksioznost predstavlja jednu od osnovnih emocija i uglavnom se izjednačava sa strahom zato što imaju sličnih karakteristika. No ipak postoje određene razlike. Obe emocije se javljaju u situacijama kada nam preti neka opasnost. Strah kada je opasnost ili pretnja pred nama, a anksioznost kada očekujemo da će se ta opasnost desiti u budućnosti. Zbog toga se anksioznost najčešće opisuje kao strepnja, slutnju, brigu ili neprijatno iščekivanje. Anksioznost i strah mogu biti veoma neprijatna stanja, a u isto vreme predstavljaju odbrambeni mehanizam neophodan za opstanak živog bića. Kada se tako kaže, ne zvuči kao ništa preterano strašno. Ukoliko se anksioznost i strah jave zbog realno postojeće opasnosti, može se reći da se radi o normalnoj emocionalnoj reakciji. Ako realne opasnosti nema, ili je nesrazmerna intenzitetu emocije, onda se govori o patološkoj anksioznosti i strahu. Patološka anksioznost uglavnom „preplavi“ osobu uz osećaj da je teško može kontrolisati. Kod normalnog straha ili anksioznosti, ove emocije motivišu na određenu aktivnost kako bi se problem rešio. Ali anksioznost, sama po sebi, ima negativan uticaj na donošenje odluka, koncentraciju i uopšteno funkcionisanje osobe.“
Ono što sam upravo pročitala me natera da se zamislim. Deca, a u još većoj meri tinejdžeri i adolescenti, imaju irealne probleme. Na primer za petogodišnje dete je tragedija ako ne dobije slatkiš ili igračku koju želi; za tinejdžera ili adolescenta ako ne dobije patike koje ima velika većina. Pokreću se strahovi da će biti odbačeni ako se ne uklapaju u more istih. Iz toga se rađa, kod ovih starijih, anksioznost. Smatram da su time sami sebi skočili u stomak. Shvatila sam da nije za džabe meni deka govorio da svaka bolest potiče iz podsvesti.
Nastavljam da čitam kratak dodatak.
„Može se lečiti lekovima, ali da bi krajnji rezultati bili što bolji, neophodna je i psihoterapija. Na njima bi osoba trebalo da uči kako da smanji anksioznost i napetost, kako da rešava problematične situacije koje doprinose podizanju nivoa stresa, kako da se opusti i relaksira, šta u svom ponašanju treba da promeni da ne bi doprinosio daljem razvijanju bolesti. Te terapije neće dovesti do potpunog eliminisanja anksioznosti, već treba da otklone višak iste. Cilj je da se pacijent oslobodi patnje i da može normalno da nastavi život.“
Izađem sa sajta pošto sam došla do kraja njegovog sadržaja. Donekle sam i bila u pravu, ali ne u dovoljnoj meri.

Ljudi često pričaju o stvarima o kojima nisu dovoljno informisani, ali ja ne volim to da radim. Anksioznost je nešto mnogo ozbiljnije nego što sam mislila. U prekomernoj količini, prerasta u bolest. Sada, kada imam dovoljno predstave o njoj, neću je više nikada shvatati olako. Treba pomoći bilo kome ko ima neki problem. Bio on stvaran ili ne. Jer, ako nije stvaran, možda se rešenje krije baš tu negde, nadomak ruke. Treba se truditi koliko god svako može da obraća pažnju na osobe u svojoj okolini. Nekako, nešto u dubini moga bića, govori mi da je i to osećanje proizašlo iz društvenog sistema koji samo tome. Možda grešim, ali poprilično sam uverena da ima neke veze sa tim.