Tragovi detinjstva ✔

Škola mojih snova

Kada smo završili osnovnu školovanje i kada je prošao prijemni ispit, od kog su svi strepili, nastupilo je pitanje:,, Koju školu upisati? Za koju se opredeliti? Na koju stranu preusmeriti svoj život?“ Pitanje nije nimalo naivno, a mnogi su ga olako shvatili.

Svako sanja da se bavi nekim zanimanjem, da bude nezavisan čovek. Možda je to doktore, vozač, biznismen ili u mom slučaju veterinar. Koliko je to teško zanimanje? Da li bih se snašla u njemu? Još ne znam na to odgovor. Roditelji znaju i vrše uticaj na mene. U stvari, misle da znaju. Oni imaju skoro najveću ulogu po pitanju svega u našem životu. Da je bilo samo do mene, šalu na stranu, sada bih učila o anatomiji životinja, a ne klasičan zakon kretanja, renesansu i sve ostalo što se uči u gimnaziji.
,,To je propala škola. Povuklo bi te društvo“, stalno su ponavljali. Samo mi nije jasno po čemu su to zaključili. Pričaju kao da me ne poznaju. Ali otkud znam, možda me stvarno ne poznaju. Mada, rekla bih da nije tu više ni škola u pitanju, već to kako oni žele mene videti. Niko nije siguran da li su to što šire samo glasine ili istina. Sigurno u svakom traču ima jedan delić istine, ali ljudi vole da preteruju. Želela bih bar jedan dan da provedem tamo. Da me puste da prisustvujem nastavi. Od same pomisli na to mi se uzbućka u stomaku. Htela bih prisustvovati času biologije na kom se radi struktura kostiju, mišića, bilo šta. Svesna sam da tamo uslovi nisu Bog zna kakvih, ali iskreno, nije ni bitno.
,,Muzla bi krave tamo dok u gimnaziji učiš više, imaš bolju osnovu za fakultet. Kada budeš završila srednju, ko zna, možda se još sto puta predomisliš.“
Ne znaju ljudi koliko sam zamrzela tu rečenicu ili bilo koju koja joj sliči. Da, svesna sam svega. Znam da bih putovala svaki dan i menjala dva do tri autobusa. Shvatam da ima previše genetike, anatomije i još mali milion toga što mi je nepoznato. Mada, ako ja već vidim sebe u tome, ne razumem njihove pokušaje odvraćanja. Prihvatila bih sve obaveze jednog đaka. No, nisam dobila svoju priliku da im dokažem da sam dovoljno kadra da se suočim sa obavezama, očekivanjima, društvom, gradivom i samim tim izazovom.

Iskoristiću ovu priliku da im javno čestitam. Uspeli su da me sputaju u nečemu što sanjam još otkad sam dobila prvog psa. Uspeli su, ali samo nakratko. Ne zvala se ja Jovana ako posle ove gimnazije ne odem na Poljoprivredni fakultet. Prolaziće mnogi pored mene i, kada se budu zaustavili da popričaju o mom dotadašnjem uspehu ili obrazovanju, samo ću im ukazati na to da iako mi nije bilo omogućeno da pohađam željenu školu, školu svojih snova, da nisam ostala ometena u nameri da uspem.