Tragovi detinjstva ✔

Posmatram svet

Praznina. Zvukovi motora. Miris guma i usijalog asfalta. Praznina. Zelenilo, ali nignje njegovog sjaja. Nigde njegovog mirisa. Nigde dečijeg smeha. Praznina.

Čekam autobus na stanici. Vetar toliko duva da nosi osušeno lišće na sve strane. Koliko se ljudi samo zavuku u kuće kad osete već prve hladne dane, to je strašno. Nekad su deca jedva čekala da izađu napolje bilo kakvo da je vreme, a sada mogu da se prebroje osobe na ulici. Kiša danas nije padala, ali ostale su barice od prethodnih dana. Zagledam se u nebo. Koliko samo razbacani oblaci mogu odvući misli. Nekad počnem razmišljati o sebi, nekad o nekome drugom. Bar jednom su svi zapitali sebe:,,Kakav je ovo život?"
Niti je pravedan, retko gde se mogu naći pravi prijatelji, retko ko još iskazuje osećanja. Zašto? Jer je ovo postalo mesto pohlepe i zla. Potom se plaše da se iskažu jer će biti iskorišćeni. Kada je sve otišlo u tom pravcu? Čemu tako želja za zlobom? Zar ne možemo živeti život kakav su vodili naši roditelji, bake i deke? Zašto se ne vratimo u vreme kada je sve bilo jednostavno, a kad je odisalo ljubavlju? Izgleda da je to doba odavno prošlo. Danas na ulici reko koga možeš videti nasmejanog, da deli doživljaje sa nekim. Svi su se povukli u sebe i tako ubili i ono malo života koji je krasio ovo mesto, ovaj grad, njih same.

Kako sam dospela uopšte do ove teme? To se dogodi kada razmišljate o nečemu što je moglo da bude, ali ipak nije. Ono pitanje: Šta bi bilo - kad bi bilo. Izgleda da nam samo to preostaje - da maštamo o nečemu što verovatno neće biti.