Tragovi detinjstva ✔

Putujem i beležim

Čujem hukanje poslednjih vozova. Železnička stanica je skoro napuštena. Poslednji voz je polazi. Udubljena u sedište, slušam muziku i promatram kroz prozor. Ako se malo bolje zagledas može svašta videti. Ptice u grmlju drveća koje se vešto skrivaju, lisice koje se trkaju od žbuna do žbuna, svrake koje preleću posejane njive. Jedan seljak okopava svoju njivu po užeglom suncu. Svaka mu čast, treba to izdržati. Gledam osušene grane jednog drveta. Bez lišća, beživotna stoje uspravno, a na njima golub. Mirno posmatra okolinu oko sebe uživajući. Uzdižem se na neki brdovit teren. Lišće na drveću izgledaju kao vlasti trave na ovakoj velikoj udaljenosti. Svaki se klati u drugom smeru. Između dva brda ističe se svetla linija. Daje veliki odsjaj pri dodiru sa suncem toliko da je jedva gledam. Krivuda među drvećem ograničena velikim kamenjem. Nisam čula, ali mogu da zamislim onaj žubor koji mami na kupanje. Gle! Je li ono jelen? Pristaje uz rečicu da se napoji vode. Penjem se na još veću visinu. Više se ne raspoznaje drveće već samo zelene mrlje. Nešto belo je prošarano između sveg tog zelenila. Kuće, čini mi se. Pokoja koza se zabeli na prostranoj livadi niže trave. Nešto proleće blizu prozora. Osvrnuh se. Veća ptica, ali ne znam koja. Polako se spuštamo. Kako se voz okreće sve više na dole, teže mi je da ostanem u sedištu. Šuma hrasta se prostire ispred pruge. Bela roda se nadvije na gnezdom i namešta grančice istog. Iz polja suncokreta iskače fazan, sav usplahiren, kao da mu preti neko. Do njega je jarko crvenilo polja maka privuklo moju pažnju. Svaki cvet na drugu stranu okrenut. Bližimo se naselju. Kuće se bele, neke žute, a neke plave. Voz usporava, polako mili uz šine. Vide se i ostali isti takvi. Vrapci čuče na ivicama nadstrešnice stanice i pogledom ispraćaju putnike neke što dolaze neke što odlaze. Parna mašina u kojoj se nalazim se zaustavlja. Stigla sam u Suboticu.

Iako nije ništa posebno, ovo će biti nezaboravno putovanje koje ću još dugo pamtiti.