𝑉𝑟𝑎ć𝑎𝑚 𝑇𝑖 𝑆𝑒 ✅

•25•

"Ozbiljna si?"

"Nažalost, jesam. Ne želi da mi potpiše glupi otkaz. Čak sam mu i tužbom pretila i advokat ga je savetovao da ne rizikuje, ali on i dalje ne želi da ga potpiše. Računa na to što bi mi trebalo minimum tri meseca da ga dobijem na sudu", pojasnim mu, pa primetim kako ludi.

"I? Šta sad planiraš?", upita uz uzdah, a ja ni sama ne znam šta da mu kažem.

"Ne znam, Memf. Mogu da ga tužim, ali upravu je. Trajaće predugo, a ja ne želim da ostanem ovde. Možda da još jednom pokušam da razgovaram s njim. Ali teško da ću tim šta postići", ne mogu da verujem da je toliki kreten. Nisam mislila da će biti ovako teško otići iz Gazzette.

"Ako želiš, razgovaraj s njim još jednom. No ako ne uspeš ništa da postigneš, doći ću, pa će da vidi svoga Boga. Ne može da te maltretira pored mene živog", svesna sam da će ako dođe, nastati problem. Ne želim da sebi pravi problem zbog mene.

"Ne brini, Memf, sve ću ja sama da rešim. Nema potrebe da se ti mučiš i dolaziš ovamo", znam ga dovoljno dobro, da znam da bi se njihov susret završio fizičkim sukobom. To mi sad najmanje treba. Ne želim da se zbog mene provlači kroz sve moguće tabloide, jer znam koliko to mrzi.

"Obećaj mi da ćeš mi se javiti odmah nakon razgovora s njim. Hoću da budem uz tebe. Ionako mi je dosadno samom ovde", natera me da obećam, pre nego što mu prekinem poziv. Moram se potruditi da ovo sama rešim s Lukom, inače neće biti dobro.

"Gde si krenula?", Mateo, koji je pošao u moju kancelariju, me zatekne na vratima.

"Da ponovo pričam s onim kretenom. U suprotnom će tabloidi imati o čemu da pišu."

"Čekaj bre, napravićeš glupost. Nemoj da se svađaš s njim", Mateo me zaustavi, brinući za mene. Ne znam samo u kom smo momentu mi zamenili uloge, pa je on počeo da brine da ću ja zabrljati.

"Ne planiram da se svađam s njim. Hoću ovo lepo da rešim, pa da idem kući. Treba i da se vidim s čelnicima L'Équipe-a i da potpišem ugovor s njima", i to me najviše i brine. Ponuda važi još sedam dana, a kako stvari stoje možda neću moći da odem pre toga.

"L'Équipe?", Mateo me posmatra šokirano, ne verujući svojim ušima. Memfis je i za to bio upravu. Devedeset odsto novinara bi dalo sve što ima da radi tamo.

"Imala bih boljeg šefa, ako ništa drugo", prokomentarišem frustrirano, što njega nasmeje.

"Srećno ti s njim."

Pokucam na vrata, pa sačekam znak da uđem unutra.

"Nešto trebaš, Lia?", upita uz osmeh, očito jako zadovoljan razgovorom od jutros.

"Hoću da razgovaramo", kažem mirno i sednem na fotelju preko puta njega.

"Džabe trošiš glasne žice. Nećeš promeniti moju odluku", ponovi isto što sam ja njemu pričala još juče.

"Onda mi ti reci šta treba da uradim pa da mi potpišeš otkaz. Jer jedino što ja zaista želim je da odem odavde", dam mu odrešene ruke da traži šta god želi. Spremna sam na mnogo toga samo da se što pre vratim u Lion.

"Veruj mi, ne želiš to", kaže uz glupavi osmeh, a ja navalim da saznam na šta tačno misli, jer sam ionako u očajnoj situaciji. Ne mogu da potpišem ugovor s L'Équipe-om dok ne raskinem ugovor sa Gazzettom.

"Želim seks", pogledam ga, očekujući da se samo našalio, ali se stresem kad shvatim da je mrtav ozbiljan.

"Jesi ti normalan?", upitam, ne verujući i dalje da je mogao tako nešto da traži od mene.

"Šta je, Lia, zar ti je to sad problem? Nekad nije bio", nastavi da mi se smeška, kao da je sve uredu.

"Pa nije bio problem sve dok me nisi prevario. Od tad mi je to ogroman problem. Tako da nemam nameru da spavam s tobom", dam mu do znanja da se to sigurno neće desiti.

"Pa ništa onda, ja ti neću potpisati otkaz", slegne ramenima, i dalje sa osmehom. Koliko mrzim činjenicu što ovoliko zavisim od njega.

"Do kad ćeš da me mučiš?", pomno ga posmatram, tražeći odgovor na svoje pitanje. Ponaša se kao totalni kreten, a ja zaista mislim da to nisam zaslužila.

"Kako to misliš?", ne mogu da verujem da zaista deluje iznenađeno onim što sam rekla.

"Zar ne vidiš da me činiš nesrećnom?", primetim kako se ukočio, pa se ponadam da još uvek oseća nešto prema meni. Trenutno bi me samo to moglo spasiti.

"Mislim da te ne pratim", još uvek pokušava da se pravi lud. No već vidim da se lomi.

"Je l' znaš koliko mi je vremena trebalo da prebolim naš raskid i to što si me prevario? Isplakala sam okean zbog tebe. Zar sad možeš da budeš toliko ravnodušan?", otvorim mu se, svesna da nikad nismo skroz otvoreno pričali o tome.

"Naravno da nisam ravnodušan. Zato i ne želim da ti potpišem otkaz. Ne želim da u potpunosti nestaneš iz mog života", koliko god da mi je žao, ne mogu ostati ovde. Previše mi je stalo do Memfisa.

"Molim te, Luka, bar jednom razmisli o tome kako se ja osećam. Napokon sam srećna, no s nekim drugim. Zar ne može to da ti bude dovoljno?", samo što ne počnem da ga preklinjem da mi potpiše glupi papir.

"Da li si zaista srećna tamo?", tiho upita, očito se dvoumeći oko odluke. Nadam se samo da će odlučiti u moju korist.

"Jesam. Volim ga, a i on voli mene", kažem iskreno zadovoljna trenutnim životom. Očito je da je trebalo da raskinem s Lukom na onakav način, samo da bih upoznala Memfa.

"Sigurna si da ne postoji ništa čime bih mogao da popravim naš odnos? Jer uprkos svemu, ja te još uvek volim", posmatra me tužno, ali to ništa ne menja. On je gotova priča.

"Ne postoji. Ne nakon što si me onako povredio. I žao mi je što je tako, ali ne mogu protiv sebe."

"Znači, jedino što želiš je Lion?", klimnem glavom, nadajući se da ćemo ovim pitanjem završiti razgovor. Predugo sve ovo traje.

"Stvarno mi je žao, Lia, ali ni ja ne mogu protiv sebe. Ne mogu da potpišem taj papir."

Mora Luka malo da vam kida živce 😅 Knjiga je bila isuviše mirna, tako da mora sad malo komplikacija 🙈 Ne znam samo kako se vama čini? 😂💙