𝑉𝑟𝑎ć𝑎𝑚 𝑇𝑖 𝑆𝑒 ✅

•20•

"Jesi siguran da te ništa ne boli?", znam da mu verovatno delujem prenaporno, ali samo se brinem.

"Nemam dve godine", progunđa, dok pokušava da se namesti na krevetu. Po grimasama koje slaže, sasvim mi je jasno da me slagao.

"Znam da nemaš, Memf, ali zar je toliko strašno što brinem za tebe?", uzdahne, pa primetim da mu je krivo što se tako poneo.

"Znaš da nisam tako mislio. Samo ne želim da se mučiš zbog mene. Otkako sam se vratio sa operacije, stalno se trudiš da mi ispuniš svaku želju i to mi smeta, jer sam navikao da sam ja taj koji ispunjava sve i jednu tvoju želju, a ne obratno", i pretpostavila sam da je stvar u tako nečemu.

"E pa, zvezdo, bolje se što pre navikni na ovakav tretman, jer sve dok se ne vratiš na teren, neću prestati da brinem o tebi", dam mu do znanja da ne planiram da ga ostavim samog u ovakvom stanju. Doktor mu je strogo zabranio naprezanje, a dovoljno ga poznajem da znam da ga nikad neće poslušati, sem ako ga ja budem kontrolisala.

"Svesna si da se neću vratiti na teren još šest meseci, zar ne?", iako su to jako loše vesti, pogleda me uz osmeh.

"Naravno da jesam."

Istina je da je naša veza jako brzo postala ozbiljna, ali mi to ni najmanje ne smeta, iako sam mislila da hoće. Ne mogu da ne pomislim kako sam zaista srećna što imam priliku da budem pored njega.

"Kad je već tako, onda moram nešto da te pitam", uozbilji se, ponovo me zabrinuvši.

Istina je da poslednjih dana nisam spavala kako treba zbog njega. Po celu noć bih provela razmišljajući o tome da li mu možda još nešto treba. Žao mi je što mora da se nosi s ovako teškom povredom, baš sad kad mu u karijeri sve ide kako treba.

"Ne volim kad ideš kući u ono doba noći. Iz tog razloga sam želeo da te pitam da pređeš kod mene. Ionako ceo dan provodimo zajedno", pogledam ga zbunjeno, ne verujući da mi je zaista postavio to pitanje. S jedne strane bi se moglo reći da sam ovo i očekivala u jednom momentu, ali opet s druge, kao i obično, mislim da žurimo.

"Siguran si da me želiš ovde 24/7?", samo se osmehne, kao da je odavno doneo odluku.

"Više nego išta."

•••

"Jebemu, Memfis, je l' ti imaš dve godine?", otišla sam na sat vremena, samo da uzmem izjave nakon utakmice i rekla sam mu da ne miče iz kreveta, dok se ne vratim. Dođem kući i naravno zateknem ga na nogama.

"Nisam mogao više da ležim. Bilo mi je isuviše dosadno", požali se, na šta uzdahnem. Ne mogu reći da ga ne razumem, ali i on treba da razume da mora da sluša doktora, ako hoće što brže da se oporavi.

"A i hteo sam sebi da napravim ručak", doda nakon što primeti da prethodno opravdanje nije upalilo.

"Ja ću da ti spremim šta god želiš, a ti ćeš da se vratiš nazad u krevet. Znaš da ne smeš da naprežeš koleno", iskritikujem ga, pa on uz gunđanje napusti dnevnu sobu. Ionako sam se jedva naterala da ga ostavim samog, a činjenica da ne može da me posluša mi govori da će mi idući put biti još teže da izađem.

"Šta spremam?", uđem u spavaću, nakon što se raspremim, pa ga upitam uz osmeh.

"Sedi na pet minuta. Hoću da razgovaram s tobom", mrtav je ozbiljan, što obično ne vodi ničem dobrom.

"O čemu?", upitam zbunjeno, nakon što se smestim na stolicu pored kreveta.

"O tvom ponašanju. Da sam hteo da se neko ponaša prema meni kao da sam dete, ja bih zvao mamu. Čini mi se da to uporno zaboravljaš, ali, Lia, ti si mi devojka", ne izdržim, a da se  ne nasmejem.

"Nije smešno, Lia. Jedino što želim od tebe jeste da budeš uz mene, a ne da se ponašaš kao da si mi majka. Kad sam poslednji put dobio poljubac?", iako bih se na prvu nasmejala, shvatim da je upravu.

"Shvatam na šta misliš", prebacim se sa stolice na krevet pored njega, pazeći da ga ne zakačim po kolenu. Iskreno jedva čekam da se oporavi, jer mi užasno fali vreme provedeno u njegovoj spavaćoj sobi.

"Ne valja, Lia, još uvek si mi previše daleko", kritikuje me uz osmeh, a ja mu priđem bliže spajajući naše usne u dug poljubac. Odvojim se od njega blistavo se smešeći, pa se setim zbog čega sam zapravo došla.

"Šta želiš za ručak?", do malopre je kukao kako je gladan, a sad je sasvim zaboravio na to.

"Ma kakav ručak, ti si mi dovoljna", privuče me nazad sebi, ne dopuštajući mi da ga ponovo ostavim samog u krevetu. Nikakva povreda ga ne može sprečiti kad nešto poželi.

•Depay's pov•

"Zar ne pomisliš nekad da žurimo?", upita me tiho, ne napuštajući moj zagrljaj.

"Ponekad, ali nikad nisam pomislio da sam pogrešio. Ne znam kako to da ti objasnim, ali osećam kao da mi je mesto baš ovde i baš s tobom", od prvog dana imam taj osećaj. Ništa mi u životu nije delovalo prirodnije od veze s njom.

"Znam na šta misliš. I ja osećam isto", primaknem je sebi što je moguće bliže, želeći da što duže ostanem u ovom momentu. No naravno da je to nemoguće, jer nas već idućeg trenutka prekine zvuk njenog telefona.

"Moram da se javim. Šef me zove", pre nego što uspe da se javi primetim da joj kao naziv kontakta stoji Cretino. Iskreno se nasmejem zbog tog naizgled nebitnog detalja, koji meni ipak jako znači.

Prekine poziv nakon još jedne prepirke, u kojoj ja nisam razumeo ni jedne jedine reči, pa krene da se oblači.

"Šta se desilo?", upitam, jer mi ništa nije jasno. Moraću da tražim da ona mene nauči italijanski, kad sam ja njoj već pomogao sa francuskim.

"Dužna sam mu izjave sa utakmice", prevrne očima, pa krene ka dnevnoj, zajedno sa svojim laptopom.

Poštujem njen posao i trud koji ulaže u njega, ali mi u poslednje vreme smeta što toliko vremena provodi radeći. Pogotovo otkako ceo dan provodim kući. No ne mogu da kažem ništa protiv, jer znam da od toga zavisi koliko će dugo ostati u Lionu.

Mrzim to što ceo naš odnos zavisi od volje njenog šefa, koji je očigledno kreten. A imam osećaj da bi me Lia ubila da se upetljam u njihov odnos.