Trafika

22

Odlučio je preskočiti idući dan školu. Rekao je da neće imati prvi sat i imao je sreće jer je majka pošla u crkvu, kao i svako jutro i podne, a sestra je bila u školi. Otišao je odmah k ocu jer nije znao kome bi se obratio. Nije ni znao kako ć on reagirati na te snimke. Nada se da su snimke lažne, iako nisu izgledale. Svakakvih bolesnih umova ima, ali se nije nadao da će im se pružiti takve usluge.

Pokucao je tiho na vrata jer se nadao da mu neće ni otvoriti. Bilo bi lakše da mu ne otvori. Možda bi mu pomogao da i zaboravi.

Čovjek je ipak otvorio. Kad ga je vidio, činio se pomalo razočaran. Sigurno nije na njega ni ponosan. Zadnji put je razgovarao s njime kad je ubio djevojku. Čini se da su se uloge zamijenile.

"Uđi." reče i vrati se svome poslu. "Što se ovaj put dogodilo?"

"Nova je stranica na Trafici." reče.

"I?"

"Ljudi zbog nje umiru."

"Na toj stranici možeš unajmiti ubojicu i sad ti ovo smeta?"

"Ljudi umiru radi zabave."

"O čemu je riječ?"

"Crvena soba."

Otišao je na stranicu i ušao u Crvenu sobu. Odabrao je ime i lozinku, te sobu, a zatim prikaz. Ležala je na krevetu zavezanih ruku i nogu dok je netko poviše nje došao s nožem i počeo ju je bosti ravno u trbuh. Žena je izvila glavu i vrisnula, ali srećom je zvuk bio uključen. Krv joj je počela brzo bojati majicu, ali čovjek nije prestajao, kao da kopa rupu u zemlji malom lopaticom.

Čovjek je izašao iz sobe prije nego je bilo gotovo. "I što bi ti s ovim učinio? Prijavio policiji?"

"Ne znam, ali ljudi umiru radi zabave, ničeg drugo."

"Još nisi naučio da zbog ove stranice ljudi umiru? Koga ono u vašoj školi više nema i zbog čega. Kriminalac si, ubojica si, ne pravi se da ti ovo smeta. Svačega ima na ovoj stranici. Pogledaj je malo bolje da se prisjetiš."

Nije odavna gledao što točno ima na njoj, sama mu muka dolazi zbog znanja da postoji. Zapravo je prihvatio bez problema prvi put. Problemi su tek nastali s Darkovom smrću.

"Tko su ti ljudi?" pita. "Toliko soba, videa, svaki dan novi s novom žrtvom."

"Čuo sam da su većinom životinje, a i tako se događa u drugim državama. Sumnjam da je kod nas nešto ovako lako izvedivo."

Lakše mu je znati da su takvi ljudi dosta dalje od njih, ali još teže kad zna gdje neke žrtve otmice završavaju.

"Zaboravi. Što se više petljaš, to više ljudi oko tebe umire."

Nije ni o tome ni razmišljao. Da Ivan o ovome sazna, možda bi mu odmah začepio gubicu. Nije teško naći novoga moderatora za stranicu. Ima sreće što ga je zadržao do sad.

"Dobro." reče i uhvati kvaku. Taman je bio spreman otvoriti vrata.

"I ne dolazi mi s problemima kad je u pitanju ta stranica. Ne mogu ih ja riješit."

Otvorio je vrata bez pogovora. Trebao je znati da nema opet nema ništa od tog čovjeka, sad ni ne glumi da želi pomoći.

Otišao je kući je sjeo za laptop. Odmah se odlučio jadati psihijatru.

"Moj me otac ne razumije." napisao je.

"To je onaj što nam vodi knjige?"

Očito taj čovjek sve zna, zašto da mu se povjeri? "Da, on."

"Jesi li svjestan da ni on ne može ništa učinit?"

"Da, ali mi je otac."

"Istina, ali i on se nosi s istim problemima. Čuo sam da je bolestan. Vjerojatno ima veće probleme."

Probleme koje je i njima zadao. "Da, i zato ti si tu."

"Tvoj otac sigurno treba pomoć i bolje je ne mučit ga s dodatnim problemima."

"Super, kad mi dolaze one tablete?"

"Sutra ujutro."