Ples Izgubljenih Godina (Završena)

28

LUKA

Svaki moj pokušaj da razgovoram sa Ivom, ona je osujetila. Mogu da je razumem, tačno znam čega se boji. Zapravo, to mi i smeta, bojim se da više nikada nećemo biti ono što smo nekad bili. Zbog toga moramo razgovarati. Ne, da bih se ja bolje osećao, jer sam konačno skupio hrabrosti da ispričam sve što je svaki moj korak vraćalo u rikverc.

Već zbog toga što moja tajna stoji među nama i dok ne izađe na čistac, mi ćemo uvek biti na litici. Tek nakon što sve bude saznala moći će da donese ispravnu odluku. Onda više ništa neće moći da se ispreči između nas.

Koliko sam samo sve kasno shvatio. Nadam se da nije prekasno.

Poslednji pokušaj da joj sve ispričam propao je, mada opravdano, Ivina mama je bolesna a ona mora kod njih, u Srbiji.

Tamo je provela nedelju dana, sledeće nedelje smo David i ja došli u posetu. Operacija Ivine mame je prošla uspešno i to je malo povratilo veselje u nju. I tada sam sam odložio trenutak priznanja. Previše je ranjiva i treba joj potpora a ne nešto zbog čega će još više potonuti.

Ne mogu to da joj uradim sad, ma koliko me posle bude mrzela zbog toga. Ako sam čekao tolike godine, par nedelja je ništa.

Osim što nas tih par nedelja možda još više veže.

Po povratku iz Srbije, par dana je Iva bila u nekom svom svetu iz koga kao da nije želela da izađe. Čini mi se da sam je tada prvi put video takvu. Učaurila se u neku zonu sigurnosti, sakrila od svega što bi moglo da je povredi.

Svestan sam da joj je bilo dosta svega, ali sam iz iskustava znao koliko greši. Svaki moj pokušaj da je pomerim, nateram da se mrdne, propadao je.

Njeno stanje nije trajalo dugo, cela tri dana, kada sam se četvrtog vratio sa posla, zatekao sam je sa nekom zelenom maskom na licu, peškirom na glavi i u bade mantilu. Pevušila je neku pesmu i izgledala kao pre. Bila je prelepa.

Te večeri je poljupcima, dodirima, svojim telom, me odvukla od svake namere da razgovoramo. Što me je navelo da napišem pismo, u kome sam joj sve ispričao.

To neće izbeći. Nadam se da ga neće baciti.

Narednog dana je svratila u moju kancelariju uz reči da će izaći ranije jer ima neke obaveze i da odem po Davida koji je još uvek dane provodio sa Jelenom.

Dok sam vozio ka Jeleni, usledio je Renatin poziv. Tražila je da dođem, jer ima nešto važno da mi ispriča. Obećao sam da ću sutradan svratiti posle posla.

***

Kuća u kojoj su živeli Renata i Marko uvek je imala onaj prepoznatljivi miris, miris sveže pečenih kolača, tako i ovog puta. Na stolu me je dočekala topla štrudla sa orasima. Ona koju sam kao dete obožavao, koju mi je Renata uvek spremala.

Spremala je ručak, kada sam ušao u kuću. Zatim pristavila kafu, a kada je sa dve šolje izašla iz kuhinje i spustila ih na sto, iznenadila me onim što je rekla.

"Nisam očekivala da ćeš tako nešto da joj prirediš. Ona je sve ovo vreme bila uz tebe, bila ti je podrška. Ti si je tek tako ostavio. Čuvala je tvoju tajnu. Veroniku, tu divnu curu si napustio zbog Ive, koja te je šutnula prvom prilikom."

Slušam je šta govori i pogled mi se mrači. Koji đavo je ušao u nju?
I da li je ona to njoj rekla?

"Renata, mislim da neću o tome razgovorati. Nisam nikada, sada neću posebno. Još manje sa tobom."

"Veroniku znam od malena. Divno dete. Razgovorala sam sa njom, povredio si je jako. Nisam to očekivala od tebe." Gledam u nju, dok mi se u glavi roji bezbroj pitanja. Odakle joj samo pravo?
"Dušo, ja razumem da ćeš uvek imati neke osećaje prema Ivi, pa rodila ti je dete. Ali mislim da te Iva nikad nije volela..."

"Prestani! Istog momenta! Ne želim da stvaram razdor, ali zucni još samo jednu reč o Ivi. Nama. I zaboraviću na sve lepo." Pri tome mislim na Maju, ona je jedino lepo iz tog perioda života.

Da, slagao sam se sa Renatom, nekako, ona je uvek podržavala mene i moje postupke, za sve uvek nalazila opravdanje. Još kao dete me je kupila. To sam preneo dalje. Neprimetno me je udaljavala od Jelene.

Iva je obnovila sponu između mene i Jelene.

Uvek je birala Jelenu. Prema Renati pokazivala netrpeljivost.

Da li je to dovoljan razlog da ovako govori protiv Ive?

"Sine, ja ti samo želim..."

"Luka, odakle ti?" Marko se pojavio na vratima i svojim ozbiljnim, glasnim tonom prekinuo Renatu. Uputio joj je ozbiljan pogled, upzoravajući i postalo mi je jasno da su ovaj razgov prvo oni vodili.

"Renata me je pozvala..."

"Jeste?" Skreće pogled na nju. "Ima li za mene kafa."

"Skuvaću." Kada izađe Marko mi se obrati.

"Nemoj je opet povrediti. Tako ćeš i sebe povrediti. I ispričaj joj sve. Ne dozvoli da sazna od nekog ko ima najmanje prava da se u to meša. Renatu prepusti meni. Ona je samo slaba na devojku u kojoj vidi sebe." 

Kada se Renata vrati, govorili smo o Ivinoj mami. Onda nas je moj telefon prekinuo.

"Ljubavi?" Javim se i začujem njen veseli ton.

"Imam dve lepe vesti." Napravi malu pauzu. "Zapravo tri."

"Koliko ću morati da čekam da čujem?"

"Do večeras, za jednu. Druge dve ću ti reći na ručku. Odgovara li ti onaj restoran na centru? Pored Sobe? Ne mogu da se setim kako se zove." Čujem joj prizvuk smeha u glasu.

"Naravno. Tamo sam za 15-ak minuta."

"Poruči hranu ako prvi stigneš. Prekidam."

"Molim? Ne ostaješ na ručku? Za koga sam ja ovo spremala?" Renata se oglasi čim sa prekinuo.

"Izvini, ali Iva je važnija od ručka."

"U redu. Nadam se da grešim. Za tvoje dobro." Ozbiljnim tonom, ali po malo tužno govori.

"Pozdavi Ivu." Marko kaže trenutak pre nego što izađem iz kuće.

U isto vreme smo oboje stigli, gledam je kako nasmejana izlazi iz automobila, korača prema meni i baca mi se u zagrljaj. Lice joj sija, dok mi se blistavo osmehuje. Hvata me za ruku i polazimo ka restoranu.

Ispred vrata srećem jednog poznanika, pozdravljam ga klimanjem glave i nastavljam za Ivom prema stolu koji je pikirala pogledom čini mi se još dok smo hodali prema restoranu.

Pogledom ispratim dva krupna muškarca, u odelima, smrknutih pogleda, koji sede sto do onog za koji se smesti Iva.