Ples Izgubljenih Godina (Završena)

24

Naglo kako me je poljubio, tako je poljubac i prekinuo. Otežano disanje i taman, gorljiv pogled usmeren na moje lice, pune usne neznatno otvorene, otvara još više u nameri da nešto kaže ali se premišlja, okreće mi leđa i odlazi.

Šta sam mu uradila?

Ne osvrće se, ali me čeka i tek kada čuje moje korake i kada na leđima riđeg konja prođem ispred njega i sam se pokrene. Sve vreme do kuće ćutimo, sve vreme osećam njegov pogled na leđima. Znam da pomno prati svaki korak, ali u tišini. Tišina koja je usledila nakon poljubca bila je daleko od one nepodnošljive, koja izluđuje i zbog koje bih ga molila samo da bilo šta progovori. Ne, ovog puta bih jedino želela da put do staje potraje. Da provedem još vremena sa njim.

Zbunjena sam i potreban mi je razgovor. I tek tako, Petar prolazi mojim mislima, ali me obuzima sram zbog toga. Ne mogu sa njim govoriti o poljubcu koji sam zahtevala, o osećanjima koji su preplavili moje telo.

U tišini uđemo u kuću, večeramo i nakon toga svako ode u svoju sobu. Nas dvoje reči nismo progovorili, samo smo se krišom pogledali.

Kada uđem u sobu, posegnem za telefonom koji sam ostavila tu na krevetu. Pošto je David uveliko spavao na polovini koja je nekad bila Lukina, utišala sam zvuk i poslala Geni poruku, na koju je odmah stigao odgovor. Za njim i poruka od Petra.

Nastavim dopisivanje sa Genom,  pa odgovorim i Petru na pitanje kako sam i da li odmaram. Zatim usledi pitanje da li sam se srela sa Lukom, njemu izgleda nije bio problem da sa mnom priča o mom bivšem mužu. Izgleda da nije ništa više hteo nego da budemo prijatelji...

Ne čekajući da mu bilo šta odgovorim napisao mi je reči koje mi nisu dale mira cele noći, koje su iskrojile svaki sledeći potez koji sam povukla.

"Razmišljao sam dugo, ja bih isto radio što i ti da je Ona živa. "

Tom rečenicom me je podstakao da promenim svoj pogled na našu vezu.

Mislila sam kako mi je Bog poslao Petra kao novu šansu, kao nekoga ko će mi pružiti sve ono što Luka nikada nije, kako ću sa njim moći da prebolim, da zalečim svaku ranu. Onda sam pomislila da je Petar ipak poslat kako bi me samo izveo iz tame, obasjao put i doveo do sreće koja me čeka na kraju tunela, kojim hodam godinama.

Sve je izgledalo tako, a onda se sudbina opet poigrala sa našim životima. Pokopala moju sreću, navukla tamne zastore na pozornicu mog života.

I tada sam ja izgledla kao jedini krivac.

Do tog trenutka sam još jednom lebdela među pufnastim belim obalacima, slušajući najlepšu kompoziciju uz koju smo opet počeli da plešemo našu ljubavnu priču.

***

"Možeš li mi reći zašto me izbegavaš?" Nakon doručka i njegovog naglog ustajanja od stola, besno sam pojurila za njim.

"Ne izbegavam te. Pravim distancu." Odgovori mi i pođe stepenicama ka sobi. Koračam za njim.

"Distancu?" Pitam u neverici? Zašto distancu? Sad kad sam toliko puta svojim postupcima pokazala da želim da se bori za mene, ako želi. Osećam da želi. Hoću da se potrudi.

"Da, Iva, znaš šta je distanca?" Ironičan je. Korakne na poslednji stepenik i tek tada se okrene ka meni.

"Sad si se setio distance?"

"Sada si odlučila da nastaviš bez mene." Mirno odgovara.

"Molim?"

"Dosta sam sprečavao tvoju sreću. Neću to više da radim. Iva, neću te više nikad povrediti."

"Upravo me povređuješ."

"Iva, opet srljaš sa mnom u propast."

"Obećao si..."

"Šta sam obećao? Da ću čekati da ti odlučiš? To?" Prekdaju me njegova glasna pitanja i širenje ruku.

"Održi jednom obećanje!" Unosim mu se u facu i glasno naređujem.

"Zašto sad, Iva?" Sputi tom.

"Održi ga!" Spuštam dlanove sa obe strane njegovog lica. "Ja ne mogu više." Gledam ga molećivo u oči u kojima vidim kolebanje. U kojima vidim svu ljubav ovog sveta. Zaključujem, nikada me drugačije nije ni gledao.

"Pre bilo čega moramo da obavimo jedan razgovor. Nakon njega šta god da odlučiš, razumeću. Iva, ne mogu opet da rizikujem. Ne da ti opet dam nadu..." Propinjem se na prste, jebe mi se za njegov razgovor. Briga me, šta god da mi kaže. Ja želim njega, kakav god da je.

Makar me ubilo, hoću njega.

Ne želim da se kajem.

Ne uzvraća mi poljubac, stoji kao kip, kao da čeka da se predomislim. A ja znam da neću.

Nežne, sitne poljubce spuštam na njegove usne, okolinu usana, bradu koja me bocka a on i dalje nepomično stoji. Pogledam ga u oči i osim vatre koja tiho tinja i preti da zapali sve pred sobom vidim i oklevanje.

Kao da se boji. Može li nas ovo odvuči dublje u propast?

Njegova odlučnost popušta pod mojim poljubcima, grabi me rukama za zadnjicu i podiže na sebe. Usne osvaja njegov vreli poljubac, dok sa mnom u naručju korača ka njegovoj sobi. Otvara vrata i prislanja me na njih kada ih zatvori. Snažno ga stežem kolenima oko struka dok preko teksasa osećam njegovu erekciju, koja u meni izaziva samo jaču želju. Istog momenta moje ruke se upliću u njegovu tamnu kosu, zube u naletu strasti koja je predugo sputavana zarivam u njegovu meku usnu. Negova reakcija je potpuno očekivana, uzvraća mi sirovo dok ruke zavlači ispod mog džempera i skida ga u jednom potezu, koji samo na krato razdvaja naše usne.

Usne premešta na moje grudi koje požudno ljubi, sve više ih dražeći vrelim dahom. Zavlačim ruke između nas u pokušaju da se oslobodim džinsa koji sprečava dodir kože o kožu. Koji sprečava konačno spajanje.

Sledi moje pokrete, spušta me na kratko na pod, oslobađamo se i poslednje krpice koja nas sputava i spajamo se glasno, grubo, nehumano. Kao da je to jedina kretnja koja će nas spasiti sigurne smrti, odvesti u beskraj.

Brzi, žustri pokreti blize nas orgazmu, u potpunosti se predajemo vatrenoj strasti, koju ne obuzdavamo, pomno pratimo  žudnju naših tela. U trenutku nadolazećeg orgazma spajamo  usne, držimo ih čvrsto jedne na drugima. Napetost i želja za dostizanjem blaženog rasterećenja raste, sve do momenta kada se zajedno ne prebacimo preko ruba koji nas oslobađa, koji nam pruža onaj neopisivi osećaj. Kada doživimo onu slatku smrt.

Čela zalepljenog, daha koji nam se meša, lepljivih tela i još uvek povezani, stojimo tu pored vrata, nemoćni ali i bez ikakve želje da se odvojimo jedno od drugog.

Načini jedan pokret usnama, dodirujući moje, zatim začujem zvuk okretanja ključa, a onda i mekanu ali hladnu površinu ispod mojih leđa. Ne skidajući pogled sa mene, spušta se pored, na krevet i privlači me na svoja prsa.

"Može li bez tog razgovora?" Jedva čujno pitanje napušta moje usne. Bojim se da će taj razgovor sve pokvariti.

"Ne." Odlučno govori. "Odmori sad." Ljubi me u glavu, duboko udiše miris moje kose, zatim navlači pokrivač na nas.

________________
💛💛💛