Ples Izgubljenih Godina (Završena)

8

Opet je moj osnovni modni dodatak postao kišobran, opet je tako privlačno delovalo obuti gumene cvene čizme na bele tufne, jer se vreme u Ljubljani sve više pogoršavalo, magla, kiša i niske temperature. Sredina oktobara, ali sasvim uobičajeno vreme za Ljubljanu, magle je bilo čak i u sred leta, a to je ono što sam zaista prezirala ovde. I moj prvi susret sa vemenom i tim njegovim čestim stanjem su mi odmah govorili kako će mi biti potrebno vreme da se naviknem i ne žalim za nekim tropskim, sunčanim predelima. Biće potrebne godine, govorila sam sebi. Nisam znala da će biti potreban i jedan čovek, da konačno jednu zemlju nazovem svojim domom.

Mislila sam da zavisi od zemlje, u stvari sam shvatila da svaka zemlja gde bi taj čovek bio, gde bi me čekale njegove oči, glas, njegove snažne ruke... bila bi moj dom.

Kasnije, mnogo godina kasnije, još jedno srce je zakucalo negde ispod mog i učinilo da pustim korenje još dublje, još više i nikada više ne poželim da odem. Sa njima, Ivini mladalački snovi su ispunjeni, oni su bili moje mesto iz snova, utočište, snaga. Dobila sam ljubav koju nisam nikada tražila, bez koje sada ne bih mogla da zamislim život.

Bile su to godine kada ni najjači pljusak, ni crni, olujni oblaci nisu zaklonili moje Sunce. Ono je uvek sijalo, grejalo me i činilo moj život magičnim.

I onda jedna noć. Jedno priznanje. Nekoliko reči, srušili su moj svet. Pad sa pufnastih oblaka je bio bolan, razajući, lomio je kosti, koje su probijale meso. Nastale su žive rane, koje nisam želela da žalečim. Ostavila sam da krvare, da me zauvek sećaju na ono što sam doživela, ljubav nije dovoljna. Potrebno je nešto više.

Čak ni kada je obostrana. Čak ni kada je jaka poput naše.

Lagana, vesela muzika koja se čula, kao u pozadini dobrog filma je naglo ugašena. Čula se samo tišina i moji jecaji. Tihi i prigušeni. Oni koje sam pokušala da sakrijem od svih.

Njegove reči, ne izvinjenja, već obećanja.

"Ne radi to sebi, ne zaslužujem tvoje suze."

"Samo idi. Luka, ne želim te ovde sada."

"Kada?"

"Idi."

"Uvek ću biti tu. Uvek iza tebe. Ne zaboravi to. Ako me nekad poželiš, znaš... Biću tu."

Otišao je kako sam tražila.

Više nije pokušavao da dopre do mene.

Ostavio me je.

Zar nisi srećna? To si tražila?

Koliko bi bola, patnje i njegove i moje bilo sprečeno te kasne jeseni, da se samo jedno od nas odupiralo. Da samo jedno nije osećalo.

Neostvarena, jednostana ljubav manje boli, makar jer je jedna strana pošteđena.

Podižem pogled ka prozoru niz koji se slivaju kapi kiše, koja i dalje pada, sitnije ali ne prestaje. Samo pomislim da mi je upornost ove kiše, gde bi mi kraj bio, te ispustim vazduh i posvetim se podacima koje unosim u tabelu.

Zvuk telefona me prekida, nepoznat je broj ali se svakako javim, ni na kraj pameti mi nije bilo da je to moj šef. Pa on ne može a da se ne uvali u neki problem i da se na sve to samo smeje. Tako je nekad bilo...

"Iva, u kancelariji mi je ostao novčanik, dokumeti su mi unutra a ja sam u policijskoj stanici. Donesi mi to."

"U pritvoru si?" Šokirano upitam. "Šta ste uradili?"