Ples Izgubljenih Godina (Završena)

4

Otvorim vrata stana i oslonim se leđima na njih, dok osećam kako mi se oči pune suzama.

"Ne plači!" Šakom udarim snažno vrata, ali bol koju osetim je ništa naspram one koju osećam u grudima.

Želim mnogo više od jednog poljubca, želim naš stari život, ali prošlost ne može da se vrati. A ja ne umem da krenem dalje.

Večeras je prekršio deo davno datog obećanja, dodirnuo me je, pričao je o osećanjima, poljubio me je i podsetio na ono što mi je uskraćeno. To je moja odluka.

On mi je uskraćen, zbog njegove greške, zbog mog ponosa, zbog naše tvrdoglavosti.

Sami sebi zadajemo najveću bol.

Klizim, leđima oslonjena na vrata sve dok ne tresnem zadnjicom o pod, a onda jače zajecam. I sledećih sat vremena se vratim u period pre dve godine kada sam satima ovako očajavala i jadikovala nad sopstvenom sudbinom. Kada sam mislila da se sa gubitkom njega, gubi svaki smisao.

Mislila sam da sam se oporavila, da mogu da krenem dalje, nastavim sa životom ali ne. On je uvek tu negde, u svakom delu mene.

Želim novu sansu za nas, ali je prekasno. On je krenuo dalje.

Ja ću još dugo tapkati u mestu.

***

Dan po dan i dva meseca su prošla od noći kada sam se po ko zna koji put slomila, dozvolila sebi da isplačem sve nakupljeno i nastavim dalje.

Ispoštovala sam samo deo onog što sam sebi tog dana obećala, počela sam da treniram. Koristila sam lepo vreme i svake večeri išla na trčanje, što se pokazalo kao dobra ideja, bila sam puna pozitivne energije.

Nakon odmora koji je trajao punih mesec dana, vratila sam se na posao. Bila sam odmorna, puna radnog elana i napunjenih baterija. Optimizan i dobra vibracija su zračili iz mene.

Boravak kod kuće, u Srbiju, zatim odlazak na more, pa dodatnih pet dana na selu kod Lukine babe su me potpuno oporavili.

***

"Napred." Izgovaram kada začujem kucanje.

"Gospodin Lovrić je tu, želi da razgovorate, ako si slobodna."

"Poslovno?"

"Ne znam, nisam pitala."

"Reci da nisam." Bacim pogleda na Ajdu i ponovo zabijem glavu među izveštaje koje pripremam.

"Ali to..."

"Snajka..." Kad začujem Markov glas, shvatim da nije mislila na Luku već njegovog oca, trebala je biti preciznija.

"To si ti, nisam znala da si u firmi." Nasmešim se. Volim tog čoveka. "Uđi. Ajda, donesi nam dve kafe. Bez šećera."

"Kako si, Iva?" Kaže kada se smesti na fotelju preko puta mene.

"Odlično, prijao mi je odmor."

"Vidi se da jeste. Sijaš." Prema meni se uvek odnosio kao da sam mu kćerka. Od prvog dana je bio blagonaklon prema meni.

"Kako si ti? Renata?"

"Dobro smo, oboje. Svratio sam kako bih razgovarao sa Lukom. Imam i za tebe jednu molbu."

"Drago mi je. Reci."

"Maja se vraća, želi da radi. Voleo bih da radi sa tobom, naravno ako i ti to želiš."

"Vraća se?" Iznenadila sam se, prošle godine je rekla kako ne želi kući.

"Raskinula je sa dečkom i hoće kući. Znaš već nju."