Ples Izgubljenih Godina (Završena)

6

2009

Čim sam izašla iz autobusa na vreo asfalt zapljusnuo me je val teškog gradskog vazduha i sparine. Osvrnula sam se oko sebe u nadi da ću ugledati Genu koja je već stigla, kako je nisam videla, nastavim da koračam stazom prema centru.

Na samo par desetina pređenih metara počela sam, u sebi, sočno da psujem svoju pamet. Baš sam izabrala kada ću da idem u šoping, ali odeća mi je bila neophodna. Nisam imala izbora, sreća da u trgovinama imam klima. Od ponedeljka i zvanično počinjem da radim u "NIM-RO" preduzeću, što zahteva sasvim drugačiji, poslovni i veoma ozbilja stil. A ja od toga imam par crnih pantalona, jednu belu i jednu plavu košulju... To me je navelo da obnovim svoj garderober i potrošim i ono malo novca što sam štedela za letovanje. Još jedno leto bez mora, jadikujem u sebi. Ko je još lud da menja more za garderobu, pogađajte Iva.

Stanem na ugao ulice i gledam u pravcu iz kojeg treba da stigne Gina, nakon dobrih pet minuta ugledam njen autobus i odahnem. Ali sad ide teži deo, razgledaj, probaj, odluči i plati...

Sa nekoliko kesa u ruci i ožednele, odlučimo da sednemo u jedan kafić. Poručimo sladoled i mineralnu vodu i povedemo razgovor o tome šta još treba da obavimo pre nego što se vratimo u stan.

U jednom momentu mi zazvoni mobilni i iznenadim se kada vidim ime Jaka Božič na ekranu.
Jaka je sadašnji asistent gospodina Lovrić, onog koga još nisam upoznala iako sam već dve nedelje svakodnevno u toj firmi, kao njegov budući asistent.
Jaka me polako uvodi u posao i mogu reći da se snalazim odlično kako sam se bojala u početku.
Posao, bar onaj deo koji sam do sad upoznala mi se jako dopada. Kolege su fine i prijatne, čak bi i gospodin Marko par puta, kada bi me sreo na hodniku pitao kako sam, kako se uklapam, da li ima nekih problema.

Javim se i čujem nervozan, mogla bih reći i ljutit glas koji mi govori da se nacrtan u firmi u roku od sat vremena.

"Meni je nešto iskrslo, sutra putujem, tako da danas moraš doći u firmu."

"Ali ja nisam kod kuće, nikako ne mogu da stignem za sat vremena." Ne mogu ovakva u firmu, moram da se malo upristojim.

"Gledaj, makar bila u kupaćem kostimu, stvri se za sat vremena ovde. Luka je došao, želi da ga upoznam sa novim asistentom, kao i to da zajedno sa njim pređemo onaj projekat. Kreni." Skoro je vikao, dok je meni sve to bilo smešno. Pa dobro, sam je tražio.

Izgleda je taj Luka baš namćor kako sam načula od Vesne.

Uprava firme nikada nije bila više pusta, što je i logično subotom firma ne radi, niko osim proizvodnje.

Već na hodniku sretnem Jaku, koji me ni ne pogleda kako treba, već se samo okrene i kaže: "Pođi za mnom."

Kancelarija u kojoj sam bila svakog dana prethodne dve nedelje je nekako drugačija, dok su dve kutije stajale na podu. Onda sam shvatila da je onih par slika, kao i neki predmeti sa stola i polica nestali, verovatno je sve bilo Jakino, a on odlučio da to ponese.

"Iva, možeš urediti prostor kako želiš. Ja sam svoje stvari pokupio." Jaka govori, kao da mi čita misli.

"Dobro."

"Gospodin Luka malo kasni..." U tom trenutku iza njega ugledam visoku i veoma privlačnu priliku, sa ciničnim smeškom na izrazito muževnom licu.

Nije mi to valjda šef? Prođe mi kroz glavu, pre nego što on progovori.

"Gospodin Luka ne kasni." Dubok, pomalo promukao glas i pogled kojim prostreli Jaku kada se okrene.