Ples Izgubljenih Godina (Završena)

29

IVA

Laganu muziku koja dopire sa radija koji sam pustila, prekida zvono na vratima, bezvoljno ustajem  i kada otvorim vrata mojim licem se iz čista mira razlije osmeh, kada ugledam lice čoveka koji se nekim čudom uvek pojavi kada mi je najpotrebnija prijateljska ruka. Mada, može li se njegova podrška samo pod prijateljsku svrstvati, javlja mi se pitanje. U sledećem trenutku daje mi odgovor. Privlači me u zagrljaj, čvrsto grili, ljubi u teme i odvaja od sebe.

"Da čujem, šta te sada muči?"

Znao je da smo se pomirili i ne, nisam mu rekla, shvatio je iz mog ponašanja. I ubij me Bože, ako me je osećaj da mu je drago, da je na neki način srećan zbog nas, varao.

"Moja mama je bolesna, Luka insistira da razgovaramo. Ja se užasno bojim. Neki osećaj, duboko u meni, ubija me. Petre, bojim se. Nikada nisam ovako. Imam osećaj kao da se sve okrenulo protiv mene. Kao da sam krpena lutka kojom neko upravlja, neko ko me iz dna duše mrzi."

"Ivaa..."

"Uđi unitra." Prekidam ga kada shvatim da stojimo ispred širom otvorenih vrata.

Kada uđe u dnevni boravak, u kome su jasno vidljivi tragovi mog lošeg raspoloženja, od igračaka razbacanih svuda okolo, stvari koje mi trenutno ni malo ne smetaju, do muzike koja doprinosi sivoj atmosferi, pitam ga želi li nešto da popije i kada zatraži nešto žestoko, sipam i smestim se na kauč. Noge podignem i smestim ispod zadnjice, a ruke položim na kolena, te ga pogledam. Njegove plave oči su tako pune razumevanja, a on tako spreman da mi opet bude uteha. Šta tom čoveku daje toliku snagu?

Vreme koje mi posveti, svaki savet koji mi da, svaki osmeh koji mi uputi još jednom potvrdi ono što mi je rekao, da mi je prijatelj pre svega. Da me na neki način razume. Njegve reči nisu saveti, on se ne trudi da mi kaže kako bi trebalo, šta bi bilo ispravno. On govori ono što oseća, ono što meni daje podstrek da razmislim, da se postavim. On govori ono što mi moji prijatelji nikada nisu rekli.

Zašto? Verujem da nije jer me ne vole, baš suprotno. Vole me, ne žele opet da me gledaju povređenom, onda su i njihovi saveti takvi, oprezni, uopšteni. Na kraju krajeva, saveti mojih prijatelja su se većinom odnosili na ono što sam i sama mislila. Kao da su se bojali da mi kažu drugačije, da mi otvore oči.

Retki su prijatelji koji će se suprostaviti, koji se neće bojati da ti istinu saspu u lice, kako bi te naterali da se pokreneš, da konačno otvoriš oči. Retki su ali su dragoceni, ne puštajte ih kada ih pronađete.

Zapravo, ko su naši pravi prijatelji? Oni koji poput sene hodaju za nama? Oni koji imaju iste stavove, mišljenja poput nas? Da li su naši prijatelji oni koji klimaju glavom i puštaju te da grešiš? Opet, uz tebe ostaju, bodre te, puštaju te da im plačeš na ramenu. Ali opet ne zucnu, ne zaustave te, ne potaknu... Rade li to iz loše namere? Ili samo kako bi izbegli krivicu, kako bi sprečili da se desi da grešku načiniš radi njih?

Kakav sam prijatelj ja? Onaj koji je uvek u problemima, kome je uvek potrebno rame za plakanje, ali i onaj koji će uvek biti tu, ali koga nikada niko neće pozvati, jer ima i ona dosta svojih problema. 

***

Moj menstrualni kalendar me narednog dana opomene da sam zaboravila da označim datum početka ciklusa, tako i shvatim da moj ciklus kasni. To mi se ranije nije dešavalo. Možda je stres? 

Luka i ja nismo koristili zaštitu onog dana.  Podsetim sebe,  setila sam se toga i ranije. I on i ja. Rekla sam mu da ne brine, zapravo sam se potajno nadala da nam se posrećilo. I sama pomisao na još jedno dete u meni je budilo sreću, nadu...

To me natera da ustanem, spremim se i posetim prvu apoteku kako bih kupila test za trudnoću. A  kada vidim pozitivan rezultat, bukvalno vrisnem od sreće. Tada i zakažem pregled, jer želim da budem sto posto sigurna da sam trudna, pre nego saopštim Luki. Evo još jednog razloga za nas.