Ples Izgubljenih Godina (Završena)

9

Nizali su se dani, nedelje, meseci a naš odnos postajao sve dublji, konverzacije prisnije, pogledi sve značajniji, dodiri nežniji... ali nikada ništa dalje, ništa više, svakog puta kada bi se među nama javila ona napetost, Luka bi se povukao. Navukao bi ledeni izraz na lice i odstupio.

Sklanjao bi se. Ostavljao bi me  usdrhtalog srca, suvih usana i isprekidanog daha. Ostavio bi me da se pitam šta se dešava i šta to meni toliko fali... Vidim, nisam glupa, privlačim ga, ali uvek se povuče, možda me ne smatra dovoljno dobrom za njega?

Zato one u ultra kratkim, uzanim haljinama, našminkane i pune sebe... Naravno, one su mnogo iznad mene, obične devojke koja juri svoje mladalačke snove, karijeru, uspeh. Iznad mene koja mislim svojom glavom, koja imam stav, čije mišljenje se ne menja tako lako. One koja ne da na sebe, koja će se uvek sama boriti za svoje ciljeve. Druge mu daju tačno što hoće, ja se nikad ne bih zadovoljila samo spajanjem tela, gužvanjem posteljine i lepim buketom ili komadom nakita. Ja želim da uloži više, da uloži sebe, na manje ne bih pristala.

Snežni decembar je došao prebrzo, još brže naša porodična slava, a ja nisam mogla da odem u Srbiju. Danima pre toga sam se spremala, završavala obaveze, trudila se da napravim sve kako bih taj vikend bila slobodna, ali imala sam osećaj da se te nedelje univerzum urotio protiv mene i moje namere. U četvrtak sam javila roditeljima da nema teorijske šanse da se pojavim na slavi, zauzvrat dobila jezikovu juhu.

Porodica mi nije bitna, zaboravila sam šta su sve uradili za mene, kako ne bih bila gde sam da se oni nisu žrtvovali... Znam da nisu imali loše namere, ali su me povredili tim rečima. Pa ja bih još više želela taj dan provesti sa njima.

Spustila sam glavu na jastuk i zaplakala, zbog njihovih reči, nedostajanja, zbog toga što ću već druga godina za redom na taj datum biti sama. Nisam na to još navikla.

Gena me je sat vremena kasnije odvukla u market.

"Pa imaćemo slavu ovde." I tako smo šetale po trgovini, ubacivale namirnice u kolica, dok sam joj ja objašnjavala šta je zapravo slava.

Pozvala sam par kolega sa posla, među kojima je bila i Ivana, sa kojom ću tek u narednom periodu stvoriti čvrsto prijateljstvo.

Kako, ni sama nisam svesna, ali na listi mojih gostiju našao se i Luka. Čuo je dok sam pričala sa Jasminom, zatim sam sebe pozvao, a ja sa oduševljenjem reagovala.

On želi da se druži sa nama, običnim radnicima u njegovoj firmi. Možda grešim u vezi njega?

Ne, nije želeo da se druži sa nama, želeo je samo sa mnom.

Nakon ručka i veselog razgovora, prepričavanja životnih dogodovštuna, Gena je prva ustala od stola pod izgovorom da mora da ide, radila je noćnu smenu, za njom su i ostali počeli da se razilaze. Ivana i Luka su ostali poslednji, Luka jer je gustirao svoje piće, te zatražio kafu. Prijala bi mu jer je popio više nego što treba, a ipak vozi. Puki izgivori. Ivana je ostala jer sam joj očima pokazivala da sedi i ne mrda. Ali, zazvonio joj je telefon i nakon razmenjenih par reči je ustala i otišla.

"Pa, treba li ti pomoć?" Progovorio je kada sam ispratila Ivanu i vratila se u trpezariju, unajmljenog stana. "Mogu da sakupim ovo sa stola..." Osmeh mu je krasio inače privlačno lice, dok su mu oči izgledale nekako sneno i setno. "...nisam baš spretan u kućnim poslovima, ali mogao bih da pokušam."

"Možda samo da popijemo još nešto?" Progovorila sam, te napravila par koraka ka kuhinji. "Želiš kolač, možda?"

"Ne mogu. Može samo čaša vode."
Stavila sam kolač na tanjir, za sebe i ponela čašu vode te sela na slobodnu stolicu, najudaljeniju od njega.