Don't jump ➵ l.t.

chapter [11] savior

"Uh.. Ja bih morala ići", ispalila sam. 

"Ići? Tek smo došli ovamo. Koja je zabava u tome ako odmah odeš, Rosie?" Krivo mi je izrekao ime. Ovo je definitivno pogreška. 

"Ja.. Stvarno moram. Ovaj, žurim se i--" Prekinuo me sa svojim usnama na mojima. Prigušeno sam vrisnula. Smrdio je na jaki alkohol i cigarete. Ubacio mi je jezik. Došlo mi je na povraćanje. Moj prvi poljubac upravo se događao, a sve što sam ja htjela bilo je pobjeći. Ovo je otišlo predaleko. Ovo jednostavno nisam ja. Odmaknula sam se od njega. Pogledao me upitno.

"Što? Nisam dosta dobar?" upitao me.

"N-ne. Ti si super i sve, ali... Moram ići", rekla sam i ustala. On je također ustao i grubo me primio za ruku. 

"Dokaži mi da sam super", rekao je zavodljivo. Panika me obuzela.

"Ne." Istrgnula sam se iz njegovog stiska i krenula prema vratima. Potrčao je ispred mene i stao ispred vrata. Povukao je stolicu i podmetnuo ju ispod kvake. Srce mi je ubrzalo otkucaje. Isuse Bože.

"Š-što-- Što to radiš?" upitala sam ga.

"Rekla si da ti se žuri. Zato ću biti brz." Krenuo je prema meni velikim koracima. 

"Ne!" uskliknula sam pomaknuvši se u stranu. Nasmijao se.

"Kunem se, Rose, dobar sam ja. Daj da ti pokažem." 

"Ne želim! Pusti me van!" Ponovno se nasmijao. 

"Što si mislila da muškarac očekuje od tebe kad te pozove u štenju? Nisi valjda mislila da ćemo ćaskati?" Podrugljivo rekao i prasnuo u smijeh. Osjetila sam se tako poniženom i posramljenom jer sam upravo to i mislila. Ustuknula sam još jedan korak, a on mi se približavao. Ostala sam zarobljena između njega i zida. Mislila sam da ću umrijeti na licu mjesta. Samo sam željela pobjeći. Njegova ruka našla se na mojoj majici i za sekundu sam ostala bez nje. Opirala sam se, ali on je bio jači. Zastao je i shvatila sam u što bulji. U moje izrezane ruke. S gađenjem ih je gledao.

"Odvratno..." promrmljao je i ponadala sam se da će me možda sada pustiti na miru. "Jednostavno ću to ignorirati." Očajnički sam okretala glavu u potrazi za nečime što bi mi moglo poslužiti kao oružje. Približio mi se i počeo mi ljubiti lice. Okrenula sam glavu odmičući se od njega.

"Ostavi me na miru!" viknula sam.

"Ne bi tako išlo, draga."

"Vrištat ću!" Nasmijao se.

"Nitko te neće čuti, Rosie. Glazba je preglasna", rekao je i ponovno približio svoje usne mojima. 

"Upomoooć! Pomozite mi!" vrištala sam. Kobeljala sam se ispod njegova mišićava tijela, ali nisam postizala ništa. Jednostavno sam bila preslaba. Suze su mi navrle na oči i osjetila sam peckanje u grlu. Potpuno je ignorirao moje uzvike i molitve da me ostavi na miru. Samo je s tim odvratnim usnama ljubio moju kožu. U oko mi je upala nekakva vaza koja se nalazila na ormariću pored nas. Kad bih ju samo mogla doseći, možda bih ga uspjela oslabiti i pobjeći. Dok je on bio zauzet ljubljenjem mojeg vrata, rastegnula sam ruku najviše što sam mogla i uspjela doseći vazu. Zamalo sam zaplakala od sreće. Uzela sam ju i opalila ga po glavi, ali tek slabo. Usplahirila sam se i nisam ga udarila onako jako kako sam planirala. Zajauknuo je i ustuknuo. Nisam postigla mnogo, no i najmanja sitnica možda me mogla spasiti. Potrčala sam prema vratima i odgurnula stolac. Posegnula sam za kvakom kad me on zgrabio za struk i povukao unazad. Zavrištala sam najglasnije što sam mogla. Počela sam se bacati na sve strane u nadi da će njegov stisak popustiti. Uz sve što sam izgubila, uz sav pakao kroz koji sam svakodnevno prolazila, nisam mogla podnijeti i to da budem silovana. Suze su se počele slijevati niz moje lice. Očajnički sam trebala pomoć pa sam nastavila vrištati osjećajući kako mi se glas para.