Sutradan sam se uputila ka Sonji. Uvek kada bih dosla u posetu, ona bi dolazila kod nas, ali ovog puta sam odlucila da je iznenadim.
Nisam bila u ovoj zgradi od kad sam otisla pa me je obuhvatio neki cudan osecaj kad sam se priblizila. Izgledala je potpuno isto. Visoka desetospratna zgrada prljavo zute boje. Dok sam se pela uz niske stepenice neki covek je izlazio iz zgrade. Pozdravila sam ga i uspela da zadrzim vrata pre nego sto su se zatvorila. Usla sam u lift i pritisla dugme sa izbledelim brojem sedam.
Morala sam da se nasmesim na uspomene iz ovog lifta. Prvi put posle dugo vremena sam se pogledala u to ogledalo i izgledala sam istinski srecna. Lift se zaustavio i izasla sam u hodnik. Pozvonila sam na vrata. Zacula sam korake i okretannje kljuca u bravi.
,,Elenora, dusice!''-viknula je Sonja kad me je ugledala i stegla me u zagrljaj.
,,Kako ste?!''
,,Oh ma dobro sam. Udji udji!"
Usla sam i izula svoje crne baletanke.
,,Gde je Spajki?"-upitala sam pogledom trayeci psa.
,,Uginuo je pre cetiri meseca."
,,Oh..."
Usla sam u dnevni boravak i sela na fotelju. Sonja je dosla iz kuhinje noseci kolacice i sok na tacni.
,,Uvek pozelim vase kolace."-rekla sam uzimajuci jedan.
Nasmesila mi se i sela na dvosed preko puta mene.
,,Pa kako si mi ti, Eli."
,,Odlicno. Ostala su mi dva ispita da zavrsim."
,,To je divna vest! Sta ces raditi posle toga?''
,,Vraticu se ovde."
,,Zaista."
Klimnula sam.
,,Bilo mi je mnogo drago sto sam dobila priliku da studiram u Becu i usavrsim nemacki, ali taj grad prosto nije moj poziv."
,,Kako ti je porodica?"
,,Odlicno. Darija je zavrsila i zaposlila se. U ozbiljnoj je vezi s nekim momkom kog jos treba da upoznam. Ide joj super i to mi je veoma drago. S obzirom na sve sto se dogodilo. A tata i Luka su dobro. Sve u svemu. Kako ste vi ovde sami?"
,,Pa od kad sam izbacila Dusana pre pet godina pocelo mi je na bolje. Kao sto sam ti vec mnogo puta govorila. Konacno mogu da se nesmetano vidjam s prijateljicama i uzivam u zivotu. Nisam bila usamljena dok mi je Spajki pravio drustvo a sad kad ni njega nema pa...navikavam se. Ali taj jedan deo mi zaista nenormalno fali."
Taj deo je bio Aleksa.
,,I meni jako mnogo nedostaje. Mislila sam da kada odem daleko odavde bice lakse, ali nemoguce je."
Sonja se tuzno nasmesila.
,,Svaki dan pre nego sto odem u krevet pomolim se za svog sina. I za to da se vrati. "
Bilo mi je zao ove zene. Jos jedan razlog zbog kog je pogresno postupio.
,,Da li ti se mozda...javljao."
Trgla sam se na to pitanje.
,,Nije."-odgovorila sam hitro.
Nisam zelela da joj pominjem onu poruku.
,,A da li mislis da ce se vratiti."
,,Sve je moguce."-rekla sam iako sam bila cvrsto ubedjena da je njegov odlazak konacan. Bez povratka.
,,Samo bih zelela da znam da li je dobro. Najvise od svega zelim da vidim mog sina. Tako mi nedostaje."
Prisla sam i zagrlila je.
Razgovarale smo jos neko vreme.
,,Mislim da je vreme da podjem."-rekla sam ustavsi s udobne fotelje.
,,U redu, mila."
Iduci ka ulaznim vratima pogled mi je pao na vrata Aleksine sobe.
,,Mogu li da udjem na trenutak."
,,Naravno. Idem da obavim nesto u kuhinji."
Polako sam otvorila vrata sobe. Sve je bilo kao i poslednji put kad sam bila ovde. Presla sam rukom preko glatke povrsine radnog stola kad mi je nesto zapalo za oko.
Izvukla sam sliku koja je izvirivala iz neke od naslaganih knjiga. Na slici sam bila ja kako spavam. Verovatno me je slikao kad bih ostala da prenocim kod njega. 'Seronja"pomislila sam uz osmeh. Okrenula sam sliku da bih zatekla neuredno ispisane reci. 'Najbolja osoba koju sam u zivotu sreo. I koju cu uvek voleti."
Verovatno je to napisao ako ikada pronadjem sliku i pozelim da ga ubijem zbog nje pa da se predomsilim zbog tih par reci. Vratila sam sliku na mesto i sela na krevet. Tad me je obuzela tuga. Trudila sam se da ne zaplacem.
,,Eli jesi li u redu?"
,,Jesam, izlazim!"-rekla sam i brzo obrisala oci pre nego sto sam napustila sobu.
,,Svrati jos koji put dok ne odes."
,,Hocu."-rekla sam i jos jednom zagrlila Sonju.
,,Dovinjenja!'
,,Zdravo, Elenora."
Ali pre nego sto napustim zgradu morala sam da odem na jos jedno mesto.
Vrata krova su zaskripala dok sam ih s mukom otvorila. Otezala su. Sve je izgledalo isto.
Prisla sam zidicu kad sam primetila da natpis koji je Aleksa ispisao i dalje stoji. Nasmejala sam se na to i dotaknula izbledela slova.
Sela sam i zagledala se u daljinu. Nedostajalo mi je ovo mesto. U zgradi u kojoj boravim u Becu ne moze da se izadje na krov. Setila sam se pslednjeg puta kad sam bila ovde. Kad sam lezala na betonu i plakala. Tad je moja nesreca dostigla vrhunac. Zatvorila sam oci i uzivala u trenutku kada me je prenuo zvuk mobilnog. Bio je to Luka.
,,Mozes li ti da me odvezes na trening? Tata je morao hitno da ode na posao."-upitao je kad sam se javila.
,,Naravno da mogu. Dolazim odmah."-rekla sam i spustila slusalicu.
Napustila sam krov, a zatim i zgradu dok su se u meni mesala sva moguca osecanja.
आप पढ़ रहे हैं
Her story
किशोर उपन्यासDa li je moguce zaboraviti proslost? Prosto sve izbrisati iz secanja? Devojka koja nikom nije govorila o svojoj proslosti i pokusala da je zaboravi. Devojka koja je previse izgubila. Svega se priseca kada na tavanu pronalazi svoj dnevnik. Sta se des...
