Is it too late?

Chapter 20

"Zašto je nisi zaustavio, bio si blizu vratima?" Zavapio sam, a Robert me popreko pogledao.

"Previše brzo se desilo. Ni ti nista nisi učinio." Prevrnuo je očima. Počinje da me nervira, a poslednja stvar koja nam trenutno treba je da se svađamo.

"Moramo da izađemo odavde." Uzeo sam mobilni telefon sa stola i okrenuo broj recepcije. "Ne zvoni." Bacio sam telefon na krevet.

"Pokušaću ja." Robert je samo pogledao u telefon pa ponovo u mene. "Naravno da ne zvoni kada nemamo signala!" Nervozno je šetao po sobi.

"Zašto ti je ovo toliko bitno?" Sumnjičavo sam upitao.

"To sada nije bitno." Odgovorio je, a onda mu se na licu pojavio smešak. "Možemo kroz prozor."

"To je najgluplja ideja koju sam ikada čuo. Poginuli bi." On je stvarno glup.

"Bar sam nešto predložio. Priznajem da je bilo glupo." Nekako opuštenije je rekao. "Kako to da nemamo signal?" Upitao me je.

"Sećam se, u srednjoj su nam pominjali neke uređaje za blokiranje signala. Misliš da je moguće da je nešto tako Elizabeth stavila na vrata?" Ne znam ni sam kako sam se toga setio.

"Sa njom je sve moguće. Brzo se moramo izvući odavde ili je Ashley gotova." Odgovorio mi je pa seo na fotelju naspram mene.

Ashley Bennet's P.O.V.

Šef me upravo nazvao i rekao da je hitno i da odmah moram doći. Imam deset minuta da se presvučem i odem do dela sa kancelarijama, moram da požurim. Pitam se šta može biti tako hitno.

***

Pogledala sam na sat pre nego što sam ušla u deo u kojem smo radili. Osam minuta, ovo mi je rekordno vreme. Pokucala sam i ne čekajući odgovor ušla. Bilo je tu par poznatih lica i par osoba koje nisam viđala ranije. Nisu obraćali pažnju. Prošla sam pored njih i otišla do drugog, manjeg dela u kojem bi trebalo da se nađem sa šefom.

"Hej, Ashley." Pozdravio me te mi pokazao rukom da sednem što sam i učinila.

Nisam progovarala već mu samo uputila upitan pogled. Pogledao je nadole pa zatim ponovo vratio pogled na mene spremajući se da mi saopšti nešto.

"Ovako...našoj firmi je propala procentnost zarade. Na gubitku smo. I ja sam odlučio da unajmim novog menadžera što znači da ti ideš kući." Bez emocija kratko mi rekao. Ostala sam skamenjena.

"Zarađujemo više nego ikada. Ne vidim razlog ovome. Znači li to da sam otpuštena ili?" Trudila sam se da ostanem mirna i da pričam normalnim tonom.

"Znači upravo to. Za dva sata ti poleće avion." Na sto,tačno ispred mene, stavio je avionsku kartu. Uzela sam kartu i bez reči izašla iz prostorije.

Imam dva sata da se spakujem, pozdravim sa Margo i Chloe i zauvek oprostim od Chrisa. Zbunjena sam. Sigurno postoji drugi razlog zbog kojeg se ovo dešava. Kada sam stigla u sobu, uzela sam kofer i samo prebacila stvari iz ormara i zatvorila. Ne želim da idem kući, još manje želim da dobijem otkaz. Ali nije kraj sveta, mogu naći nov posao, sa svojim znanjem to ne bi bilo tako teško. Margo i Chloe će mi mnogo nedostajati, takođe i Chris, pa čak i Robert, navikla sam na sve njih. Ovih par nedelja ću zauvek pamtiti.

Nekoliko minuta kasnije sam se trebala naći sa Chloe i Margo u prizemlju. Sedela sam blizu recepcije, a kofer je stajao odmah pored mene. Ostalo mi je manje od sat vremena do poletanja, uskoro moram krenuti na aerodrom.

"Ashley?" Chloe me pogledala, nisam ni primetila da su stigle.

"Sedite tu." Mirno sam rekla i slabašno se nasmejala.

"Zašto kofer stoji ovde?" Margo je primetila.

"Dobila sam otkaz i za manje od sat vremena imam let. Htela sam da se pozdravim."

Objasnila sam sve što se desilo, a Chloe je postala sumnjičava.

"Čudno. Mora da je nameštaljka." Namrštila se.

"Slažem se sa Chloe. Nemoguće je da te samo tako otpusti ne davajći ti dobar razlog." Margo se složila.

"Čak i da je nameštaljka, ne možemo ništa da učinimo. Nedostajaćete mi devojke." Nasmešila sam im se.

"I ti nama." U glas su rekle. "Grupni zagrljaj." Povikala je Margo pa su me obe, istovremeno zagrlile.

"Jeste li videle Chrisa? Moram i sa njim da se pozdravim." Odmahnule su glavom kada su začule moje pitanje.

"Potražiću ga, verovatno je u njegovoj sobi." Zagrlile smo se još jednom pa sam krenula, a one su ostale da sede i razgovaraju o nečemu. Ko zna kada ću ih sledeći put videti i da li ću ih uopšte videti. Pogledala sam ih iz daljine pa se vratila na naš sprat i otišla do Chrisove sobe. Kucam već duže vreme, ali nema odgovora, nije u sobi. Lutala sam hodnicima hotela kako bi ga pronašla, a jedina poznata osoba koju sam srela bila je Elizabeth.

"Videla si Chrisa?" Morala sam je upitati iako ne očekujem da će mi pomoći. Ne bi mi rekla i da zna.

"Bio je sa mnom, sada je otišao napolje, ne znam tačno gde." Klimnula sam glavom i krenula napolje. Pre nego što sam izašla iz hotela pokupila sam kofer sa recepcije. Chrisa nije bilo ispred, a ja nisam imala više vremena. Morala sam na aerodrom inače ću zakasniti na let. Nisam javila Chloe i Margo koje su želele da me isprate jer bi to bilo previše tužno, a ne želim da sve plačemo.
Chloe's P.O.V.

"Ne mogu da poverujem da je otišla, a nije nam se javila!" Iznervirano sam rekla. "Još nije poletela. Slušaj Margo, moramo da uradimo nešto, ona ne sme da ode."

"Idemo do Chrisa." Margo mi je predložila.

"Slažem se. Ako ništa bar njega vodimo na aerodrom, ona želi da ga vidi." Rekla sam i hitro ustala te smo obe potrčale ka Chrisovoj sobi.

"Chloe on nije unutra." Lupamo, ali nam ne otvara. Bez reči sam potrčala ka Robertovoj sobi i pokucala. Ako nema Chrisa, možda nam on može pomoći. Margo je sa čuđenjem gledala.

"Čuju se glasovi unutra." Primetila sam.

Pokucala sam i odmah dobila odgovor. Pitam se koliko smešno izgledamo ovako. Idemo od vrata do vrata i tražimo bilo koga, ali nigde odgovora. Bar je neko u svojoj sobi.

"Chloe?" Neko je progovorio ne otvarajući vrata, mislim da je Robert.

"Mogao bi bar da mi otvoriš vrata." Stvarno, zašto ne otvara? Margo je samo stajala sa strane i slušala razgovor.

"Slušaj. Brzo zovi nekog da nam otvori vrata, zaglavili smo se. I da Chris je sa mnom." Šta njih dvoje rade zajedno? "Ne postavljaj pitanja Chloe, samo idi!" Nešto glasnije je rekao.

"Ja ću, ti ostani ovde. Biću brza." Margo je rekla, pa potrčala niz stepenice. Pet ili deset minuta kasnije neko od radnika u hotelu je doneo rezervni ključ i otvorio vrata.

"Šta se ovo desilo i šta to radiš?" Nervozno sam rekla. Robert je skoro pa zabio glavu u vrata kao da traži nešto.

"Vidi." Pokazivao je nešto jako sitno Chrisu.

"To je to!" Povikao je Chris. "Zbog toga nismo imali signal!"

"Primećujete da smo ovde, hoće li nam neko objasniti šta se dešava?!" Nanervirano sam rekla.

"Nemamo vremena sada. Hvala vam puno, sve ću vam objasniti kasnije." Ljubazno nam je rekao Chris. Bar neko sa manirima.

"Chris, trči na aerodrom i spreči je da uđe u taj avio i ode, a ja ću srediti ostalo." Chris ga samo pogledao i poslušno orčao ka izlazu. Robert je krenuo u suprotnu stranu ne rekavši ni reči. Margo i ja smo se samo pogledale i ostale da zbunjeno stojimo ne znajući šta se upravo desilo.

A/N: Hejhej. Dragi moji, još jedan nastavak je stigao. Srećna sam što stižem da postavljam nastavke dosta često, a nadam se da mi nećete zameriti ako se nekada desi da nastavka nema, škola i to...
Izvinjavam se na greškama, ako ih ima i izvinjavam se ako ne odgovorim na svaki vaš komentar zato što ih nekad ne vidim. :/

I hope you like it, lysm♥