EFEKAT LEPTIRA 🆕️

𝟐𝟒. 𝐏𝐎𝐆𝐋𝐀𝐕𝐋𝐉𝐄 - Šest godina

"Moramo izgraditi nasipe od hrabrosti da zaustave poplavu straha."

- Martin Luter King

Sat je otkucao dvadeset časova kada je Lara završila sa čišćenjem svoje radionice. Iz Milana se vratila nešto malo nakon podneva, a od tada joj je glava okupirana mislima o onom razgovoru koji je imala sa Tezaurom. Rastali su se na železničkoj stanici, dokle ju je i dopratio, pa rekao da će da se nađe sa Lukom da ponove svoj plan za večeras. Ono što će njih dvojica uraditi je izuzetno opasno, pogotovo jer neće imati nikakvu pomoć i ne dao im Bog da ih uhvate - sve će propasti. Đanluka bi ih verovatno ubio na licu mesta, što bi dovelo do novih sukoba. Ne, ne, nije želela uopšte da razmišlja toliko negativno. Odmahnula je glavom, pa svukla kecelju sa sebe i obesila je o čiviluk u radionici. Ugasila je svetlo i krenula da pogasi i sva ostala i da najzad zatvori radnju i ode gore u svoj stan.

Dašak hladnog vazduha joj je zagolicao vrat dok je zaključavala vrata sa spoljašnje strane. Ulica je bila prazna i svi drugi lokali su zatvoreni još pre više od pola sata. Perifernim vidom je opazila neku krupnu priliku, najverovatnije muškarca, kako joj prilazi, pa se brzo okrenula ka njemu, suptilno zavlačeći ruku iza leđa. Bruno Kasteljano je bio vidno oduševljen njenim refleksima. Nakezio joj se i blago odmahnuo rukom u stranu rekavši: „Krajnje sam bezopasan, rođako. Slobodno možeš da pustiš pištolj." Njegove oči su se caklile i nastavio je da se smeši odavajući da je lepo raspoložen.

Lara je izdahnula sa olakšanjem, te zakolutala očima. „Uhodiš me?"

„Ne. Upravo sam stigao, jer sam dobio obaveštenje da ti treba društvo", reče on.

Tezauro mi je javio da dođem da te malo pričuvam, pravi odgovor je odzvonio u njenim ušima.

Pošto nije ništa rekla, Bruno je nastavio da je prati i uz stepenice, a onda ušao unutra za njom. Znajući da će se zadržati, skinuo je svoju jaknu i okačio pored ogledala u hodniku, te se zaputio ka dnevnoj sobi, u koju je ona ušla da bi navukla tamne zavese. Malo je razgledao okolo i zaključio da je njegova rođaka zaista umetnička duša. Ona je napustila prostoriju, što je on iskoristio da bi prišao prozoru, maknuo zavesu i bacio kratak pogled ka praznoj ulici. Stvar predostrožnosti i navike, reklo bi se. Dopuštajući sebi da se oseti kao kod kuće, raširio se po njenoj garnituri i upalio televizor.

„Hoćeš nešto da popiješ? Skuvaću sebi čaj sada", Larin glas se začuo iz kuhinje.

„Skuvaj i meni!", dobacio joj je, pa počeo da lista kanale.

Par minuta kasnije, Lara je ušetala u prostoriju sa poslužavnikom u rukama. Spustila je jednu šolju na stočić pred njim, a drugu ispred fotelje, u koju se smestila trenutak kasnije. I, samo tako, delovalo je kao da se poznaju sto godina i kao da se nikada nisu razdvajali. Brunovo prisustvo joj ovog puta nije smetalo. Nakon svega što je saznala do sada, mogla je da zaključi da joj niko od Kasteljanovih zapravo nije neprijatelj i da nema razloga da ih izbegava, kamoli da se prema njima ophodi bezobrazno. Deo nje se posle bezbroj negativnih situacija i osećanja usudio da uradi nešto dobro - da proba da upozna svog rođaka. Bruno je pronašao neki film, koji je čak i njoj privukao pažnju. Nije pamtila kada je zadnji put pogledala nešto kvalitetno, ali ni sada možda nije najbolje vreme za to. Nije mogla da se oseća opušteno znajući u kakvoj situaciji su Tezauro i Luka. Pitala se da li je Bruno znao nešto o tome, pa je rešila da to malo ispita. Otpila je dva gutljaja čaja, pa pročistila grlo i narušila tišinu među njima. „Tezauro ti nije rekao zašto moraš da mi izigravaš dadilju?"

Ugao Brunovih usana se izvio u smešak. „Naravno da nije. Budi bez brige, neću da postavljam pitanja o tome, jer da je hteo da znam detalje, rekao bi mi. Uostalom, nisi uopšte loše društvo sada. Raspoloženje ti je puno bolje nego prošlog puta kada smo se sreli."